Мало сам престар и са превише искуства у новинарству за водање те врсте. Друго одбија ме пракса да се новинари сазивају и покрећу ради најмањег посла који обави Дирекција за изградњу, па и било ко други. То су најчешће послови малог обима и могу се подвести под редовне активности. Мостић преко речице, 150 метара канализационе мреже, 400, 500, 1 000 метара асфалта су редовни послови и о њима се новинари и јавност могу обавестити евентуално једном месечно.

Пре две године  у МЗ Градац урађено је 150 метара канализације. Представник МЗ је пред камерама, окружен механизацијом -  са шатром и музиком у позадини -  рекао да ће за следећих 150 метара грађани морати да сачекају, да покажу да су заслужили те нове метре канализације. Нико не упита а како да то заслуже? Али нама је време донело да ко год помисли да има  нешто да каже, ма то и немало било каквог значаја за грађанство, ето њему спремних седам-осам новинара да то забележе. То ипак није било одувек тако, тај се обичај у пуној мери успоставио у последњих неколико година.

Давањем претераног значаја тим малим достигнућима ( која су, признајемо, ипак нека достигнућа), ми занемарујемо крупнија, суштинска питања, као што су запошљавање, егзистенцијална сигурност људи, шта је све потребно да урадите да бисте добили прилику. Рекао бих да тако смањујемо општи ниво друштвеног живота. Остајемо површни и не говоримо пуну истину.

Узгред, без директне везе са темом. Године 1926, ( у једној години) краљ Александра је подарио народу, предао на употребу, три моста на Дрини: код Бајине Баште, Љубовије и код Зворника. Читали смо хронике из тог времена. Све скромно и лепо. Три велика моста.

М. Стојкановић