Планинско село Вујиновача простире се на обронцима планина Повлена и Јабланика.
Село је богато шумама, ливадама, планинским изворима чисте воде са лепим именима (Јаворић, Мала и Велика врела...), од којих настају горски потоци из слива реке Јабланице, чије извориште је такође на територији села. У свом доњем делу село баштини манастир Пустињу из 14-ог века, као и етно заселак Бебића Луку из друге половине 19-ог века, који су под заштитом државе. У попису становништва, након Другог св. рата, у селу је живело преко хиљаду становника — данас тек нешто преко стотину. Осим регионалног пута који, од Поћуте до Дебелог брда пролази територијом села, остали сеоски путеви (ако тако смемо да их назовемо) су у стадијуму нестајања. И траса пута који спаја манастир Пустињу са Поћутом је у лошем стању и потпуно неодржавана јер је растиње са обе стране пута смањило употребну површину, већ руинираног коловоза. Разговарамо са становницима из горњег, планинског дела села. Тема неизбежна — откуп малине, која је поред продаје огревног дрвета, најозбиљнији приход ових горштака. Најзаступљенија сорта малине је „виламет“ али има и „микера“. Засади су величине од неколико ари до неколико десетина ари. Своју задругу већ поодавно немају. Постојала је некад у Поћути и злата је вредела. Сада су у „рукама“ приватних откупљивача. У Вујиновачи горњој има 5 откупних места за малину. Велико интересовање, конкурентне цене или нешто треће — питамо их? Врте главама — увек је нешто треће јер сви у откупу нуде исту цену. Тренутно је то 8о динара за килограм. Да је мало — мало је, кажу памте и боља времена. Зар да цена буде мања него у време ембарга и економских санкција? Некада се за килограм малине могло купити 10 кг. шећера или 20 кг. брашна! Сад, или је малина појефтинила а све остало поскупело или је опет оно треће! Прошле године малина је имала нереално високу цену и то их је повукло да проширују засад — сад размишљају шта ће и са постојећим. Али нешто се мора радити — планина је ово. Да би имали какву вајду, бербу обављају сами, уз помоћ рођака и пријатеља у „шпицу“ брања, када се дневно убере и више стотина килограма по малињаку, зависно од величине засада. У кампањи бербе село живне — многи који живе у граду, сезонски се баве малином али у берби су свакодневно ту. Кад прође брање немаш са ким ни сено да саденеш , жале се. А ливада има толико да неће стићи све ни да покосе. Од Јабланика су већ дигли руке , планину нико више не коси, а полако зараста у траву и село. Како и не би, кад ливаде више ником не требају—свака кућа држи тек по једну краву и мало оваца, а некад је толико имала најсиромашнија породица у селу! Интересујемо се има ли школске деце у селу? Има, кажу са уздахом и броје их на неколико прстију једне руке...Путују ђачким локалом, у Поћути је осмољетка. Миришу планинске траве и отварају се видици. Смирај дана у Вујиновачи горњој.
Љубомир Марковић
.