Та се метафора сада може применити на Ваљево. Где је онда наш град мерено тим тешким маршом? Да ли се војска још увек окупља на Косову да би кренула на тежак пут, да ли је стигла у врлети Албаније или је можда већ спасоносно доспела на Крф, где се невероватном брзином опоравила? Да ли је војска већ заузела свој положај на Солунском фронту или је већ кренула у победоносни јуриш у отаџбину.

Ваљево засигурно није још у овој последњој фази, још није спремно за победоносни јуриш. Било би сасвим добро да је војска стигла на Крф и да се опоравља, а било би одлично да смо заузели свој део Солунског фронта и да се спремамо за победоносни јуриш. У сваком случају морамо се помирити да у Ваљеву великог преокрета, великог замаха, тешко да ће бити. Јер ово једноставно нису времена  друге половине осамдесетих година прошлог века, као што је на промоцији своје књиге поштено констатовао и идејни творац и главни покретач тада великог ваљевског бума. 

Чињеница је да ће се људи помало запошљавати у Крушику и Горењу, биће добро ако браћа Арапи инвестирају у фабрику за прераду воћа и ако бисмо направили добар пут до Непричаве. Добро је и ако Дивчибаре оживе и ако допринесу да се Ваљево помиње у лепом светлу. Све остало биће лагани ход, корак по корак, континуитет. То је реалност прихватали је ми или не. Грађани ће тиме бити незадовољни, као што су незадовољни били и до сада па ниједна постоктобарска  власт није успела да обнови мандат.

Др Гвозденовић би тога требало да буде свестан, да не троши време и снагу на трку у којој не може победити. Новинари портала ће га ионако хватати на ситиницама и градити имиџ борбености на томе, јер њих велики план и не занима. До те озбиљности не досежу.

Нешто друго би др Гвозденовић требао да има на уму. Могуће је градити поштеније и боље Ваљево. То је вредно труда, на томе није грех и изгубити. Али ће грађани то знати да поштују. Треба једноставно рећи људима: " Суграђани, пријатељи, радићу колико могу да побољшам свакодневне услове живота у нашем граду. Али трудићу се да нико не остане невидљив и заборављен, а потребна му је наша помоћ. Нико се у нашем граду не сме осећати потцењеним и непоштованим. Сви ми морамо имати равноправан третман  у градским службама, у Дому здравља, у Болници и пред судовима. Нико не сме, осим стручности и знања, имати било какву другу предност приликом запошљавања. Овај град ће бити осетљив за добре и поштене и свом позиву посвећене људе.  Време је да се окренемо добру, морамо протерати из Ваљева расположење да се више исплати себичлук, омраза према другоме, да је много тога допуштено". Тако нико до сада није имао смелости да говори, а људи би то ценили.  И други мандат тада би био изгледнији.

Мијо Стојкановић

.