Тада сам радио једну ТВ емисију. Желео сам да забележим шта се нашим радницима догађало у Русији. Нашли смо се на Градском тргу. Радници су говорили емотивно, љутито, убедљиво. Најчвршћи међу њима рекао је да то тако неће проћи. Постоје радници свесни себе и својих права и они ће наћи начина да наплате свој новац. И да овај непоштени послодавац то зна. 

У групи радника био је и један деветнаестогодишњи младић. По изледу још је личио на дечака. Као најмлађи он је ћутао. На крају сам замолио и њега да нешто каже. Рекао је да је из околине Ваљева, да му је то био први одлазак у Русију, практично и први посао, да код куће има мајку и млађу сестру. И, ето, преварен је на првом кораку. Шта ће он даље мислити о људима, о праведности и какве су му шансе у таквом свету.

Други добију лепе прилике, као на тацни. Можда и превише прилика. И онда, по полицијској основаној сумњи, посежу за митом, провизијом, фалсификовањем. Шта такви људи мисле о друштву, држави, одговорности. Држава би, ако хоће да заиста буде држава једнака за све, морала да има обе слике пред очима. И слику преварених радника,, посебно овог још нестасалог младића, и слику ових којима добре прилике - у ситуацији када их многи стручни, посвећени, поштени тако тешко добијају - нису довољне. И да успостави правилан однос и према једнима и према другиам. Првима да помогне, друге да санкционише. Уколико им се кривица докаже, наравно.

Мијо Стојкановић

.