Милорад Параментић објављује групне слике запослених за време дочека моштију владике Николаја у Лелићу, дан после завршетка бомбардовања, новинаре, техничаре и водитеље на послу. Веома емотивно, благонаклоно, и с поштовањем фотографије су коментарисали некадашњи радници, деца наших упокојених радника, сарадници и бројни грађани.

То је било пријатно изненађење. Јер се чинило да је прави Радио доживео ружан крај и да ће као такав бити и памћен. Не треба заборавити да након приватизације (потпуно штетне) преостали радници нису примали плате, да је опрема распродата; програм, као такав, уништен, чак је и табла с фасаде одваљена, све до поништене приватизације. Када се последњих година писало о Радио Ваљеву писало се о ружним стварима, без подсећања шта је Радио значио током скоро педесет година.

И сада прочитате да је за некадашње запослене то био најбољи део њихових живота, да сарадници и грађани говоре о великом значају, несумњивом квалитету и поверњу које су имали у Радио Ваљево. Деца некадашњих упокојених радника брину хоће ли њихових родитеља бити на фотографијама које ће колега Параментић убудуће објављивати. Он каже да ће их бити. Дакле једно сасвим другачије разумевање и однос према Радио Ваљеву.

Тако реафирмисан Радио Ваљево, прочишћен од свега ружног, преселио се у успомене. Колега Параментић нашао је нехотице прави начин да широким исказивањем емоција и привржености  изнова створимо праву слику о Радио Ваљеву. Да се види шта људи стварно мисле о тоој некада озбиљној, слушаној и компетентној радио станици. То је веома леп и достојан начин. Као што је владика Милутин  желео за Грачаницу, да буде (ако мора, а испало је да мора) потопљена уз цвркут птица, сунчеву светлост, молитве и пој монаха. Сад се мирно може рећи: Збогом Радио Ваљево.

Мијо Стојкановић

.