Воденичар Драган Живановић је то учинио још пре 10 година написавши реченицу: Узмите брашно сами и оставите новац. До сада га нико није закинуо ни за динар. Драган је постао познат широм Србије, али и наше дијаспоре од Аустралије до Аљаске. Град Ваљево доделио му је Награду за чување и неговање традиције ваљевског краја.
О Драгану Живановићу се све зна. Рођен је 1950. године. Од 1988. закупац је чувене Ђедине воденице у Златарићу, на речици Обници, девет километара од Ваљева. До тада је био фабрички радник у Крушику, са петим степеном стручности. Драган толико обожава и поштује славног кошаркаша Дражена Далипагића, због његових сјајних игара, али и због лепих људских особина, да приликом представљања скоро увек уз своје презиме дода и Далипагић. Све значајније новине у Србију су писале о њему, многе ТВ и радио станице правиле су о њему репортаже и емисије.
Чиме је Драган завредео толику пажњу? Он тако лепо носи звање воденичара и веома занимљиво говори о себи и свом послу. Почасни је председник Удружења воденичара Србије. Драган је храбро позвао народ на поштење. Људи су се радо одазвали на тај позив. Као да су једва чекали да покажу да то могу и да им је стало да тако буде. За ових десет година, каже Драган, није оштећен ни за један динар. Поред кеса с брашном у једној посуди увек има нешто новца, хиљаду, две динара, и то никада није нестало. А могао се то узети за пиће, цигарете, али није. Књига утисака коју је отворио Драган брзо била исписана лепим изјавама пуним похвала и поштовања за његов гест. Као и позивима свима нама да истрајемо у поштеном приступу. Драган је Књигу утисака објавио и промовисао 2014. године.
Јавна гласила су Драганову појаву разумела као могућу грудву снега из које би кренуо шири морални препород, па су била спремна да то подрже. Што им свакако служи на част.
Нас је занимало шта Драган мисли о поштењу људи изван његове воденице? Да ли су и међусобно постали спремнији на поштен приступ и међусобно уважавање?
Драган прво каже да није ни сам веровао да ће то да заживи на такав начин. И признаје да је ту реченицу написао из практичних разлога. Преко лета није могао стално да буде у воденици, јер на 300 метара одатле има кућу са окућницом, па му је требало да буде и на имању. И сам је изненађен да како је почело тако се и наставило за свих ових десет година. Поткрепио нам је то једном причицом.
"Једног дана седео сам у овој собици, а отуда где су кесе с брашном за продају нису ме могли видети. Чујем заустављају се кола пред воденицом и један глас каже: Дођи сад да се увериш, ако ми ниси до сада поверовао".
И пошто му је сапутник пришао он га пита: "Да ли је ово брашно? Да ли је ово новац? Видиш ли да неко ово чува?"
Чујем да га сапутник пита: "Јеси ли ти видео тог човека?
Овај одговара: "Видео сам га. Зашто?"
"Па какав је то човек који верује људима?
"Па да ли би ти узео брашно а да не оставиш новац? Да ли би га преварио, када он верује нама?"
"Знаш и сам да не бих", чујем одговор, "али сам изненађен да то може код нас."
Тако да, каже Драган, нико ништа за ових десет година није узео из воденице. Поштење стопостотно. А из гараже, код куће, украли су му пре три, четири године фрезу од 2000 евра.
Како се бори село? питамо га још.
"Тешко, каже Драган. "Људи немају пара. Преко зиме се истроше, па сада немају за обављање пролећних радова у пољопривреди. Нуде ми кукуруз на продају, али мени не треба много. Тако да је тешко људима, видим".
Да ли је дошло време или да ли ће ускоро доћи да не будемо изненађени да тако нешто може и код нас. Да се животни приступ из Драганиове воденице прошири на све нас и свуда тамо где се сусрећемо.
Мијо Стојкановић
.