У једном од ранијих текстова уредник овог портала Мијо Стојкановић бавио се питањем политичке лојалности у Ваљеву. Он је указао да градоначелници Ваљева од 2000. па на овамо, редовно нису имали лојалност својих страначких пријатеља. Тако да су од таквог односа трпели и сами градоначелници не могавши да покажу шта заиста могу, а тиме и сам град.

Те тврдње су тачне. Међутим, ја бих навео један другачији пример, који се додуше односи на време пре 2000-те. Они који имају амбицију да нешто значе у политици Ваљева могли би имати тај пример у видном пољу.

Душан Михајловић, који је био на челу општине од 1985. до 1989. године није имао проблема с политичком Нелојалношћу. Њему су његови сарадници били беспрекорно лојални све до данас када је пензионер и писав књига о својој улози у политици Србије и развоју и изградњи Ваљева. Могло би се рећи да је Михајлиовић до сада једини респектабилни политичар у Србији који у својим редовима није имао дисидената.

Како је он то успевао?

У то време сам био један од оснивача Независног синдиката у Крушику, па сам кроз неколико састанака које смо имали са Д. Михајловићем као председником општине, имао прилике да се упутим у његове методе деловања.

Михајловић није притискао. Није код људи тражио слабу тачку да би ударио на њу и тако човека принудно приволео за своју одлуку. Он је разговарао, објашшњавао, убеђивао. Дешавало се и то да се после неког састанка сви разиђу са усклађеним мишљењима и одређеним задацима и онда то људи забораве. Михајловић би потом узимао телефон и изнова звао једног по једног човека да га подсети и обавеже да обави договорено.

Да будемо реални људи су били уз Михајловића зато што им је то на разне начине одговарало. Уз њега су постајали посланици, потпредседнци скупштинских већа, министри, директори, угледни домаћини. све до председника општине.

Тако нешто, међутим, омогућавали су својим сарадницима и неки други политички лидери па су опет имали побуњенике и отпаднике од странке.

Мора да су Михајловићеви сарадници препознали да је и он њима лојалан, да их неће оставити у невољи, да их не третира само као послугу и средство за властито пењање лествицама утицаја и богатства.

Он се дружио са њима и изван радних канцеларија и званичних састанака, трудећи се да их у тако неформалној атмосфери увери и придобије за своју политику. Таквих момената пуна је Михајловићева књига "Повленске магле и видици".

Михајловић је од својих сарадника за узврат тражио да буду озбиљни, да посао обављају савесно и одговорно. Можда такав приступ недостаје већини данашњих политичких првака. Како они третирају своје сараднике, шта очекују и траже до њих. Човек се запита да ли ти данашњи млади и амбициозни политичари свих идеолошких и политичких усмерења познају Србију, шта мисле о људима у њој, какве су им стварне побуде. Понекад се не можете отети утиску да, поготово политичари млађе генерације, више мисле како да обезбеде за себе велике станове, путовања на Бахама, Хаваје, Малдиве, него да допринесу грађанима Србије. И очекују од нас да их следимо без резерве, не питајући ништа.

Но, вратимо се лојалности у политици. Михајловић јесте имао јасну визију  да  Ваљево може бити много више од провинцијског града у Србији. На руку му је ишло и то што су локалне самоуправе тада имале јаче надлежности: више убирања пореза, управљање школством, здравством, полицијом на свом подручју, што је и водеће личности чинило значајнијим. Али за разлику од постоктобарских градоначелника Михајловић није имао ометања и потурања клипова у точкове. И зато је између осталог успео да изгради базене у Петници, обнови комплекс у Бранковини, реновира и догради хотел "Гранд", уреди тргове и генерално улепша град, подигне споменике знаманитим Ваљевцима, да важност култури.

Где је зашкрипало па је Михајловић дигао руке од политике пре него што се формално пензионисао.

Могу да претпоставим, и волео бих да је тако, да се Михајловић заморио чекајући да види почетак преумљења грађана Србије, да види да је трајно отклоњена опасност од свођења Србије на Баоградски пашалук.

Могуће је да је открио и занос писањем у односу на све баналнију и приземнију нашу политичку сцену.

Пад ентузијазма и амбиције код Михајловића довео је до пада утицаја Нове демократије и до пада успешности у функцуионисању пруивредног сисетма "Лутра".

Ако бисмо хтели да упутимо неку критичку примедбу на рачун деловања Д. Михајловића, то би било жаљење што објективније и благонаклоније није сагледавао људе изван уског круга Нове демократије. Тако смо на делу имали одређену затвореност, а значајан број вредних и способних људи у то доба остао је без праве, одговарајуће прилике.

Али пример политичке компактности засноване на поверењу и уважавању лидера од стране његових сарадника, при томе без његовог присиљавања и уцењивања, као и пример успешног руковођења Ваљевом, неће бити лако заботављени.