Радио је основан 1967, у зрело доба једнопартијског система. Тај је систем инсистирао на колективитету, затирао је индивидуалност. Ако је систем, преко локалних самоуправа, већ основао радио-станице, онда је  и очекивао да се новинари крећу у оквиру задатости: тихо, без јаких речи афирмисати владајућу идеологију, друштвено власништво, историју написану од стране победника, достигнућа на свим пољима заједнице у којој делујете...

Проблем је настао што су се новинари и многи мислећи људи, изузимајући истинске великане и генијалне људе, тако пасивизирали.  Када конкретно говоримо о новинарима у унутрашњости они су се у највећем броју случајева окренули ка сигурном: извештавали су о догађајима, који су деценијама били протоколарни, разговарали са руководиоцима, који су строго водили рачуна о томе шта могу и смеју рећи. Ми, у Радио Ваљеву, притиснути очекивањима с невеликим брохјем занимљивих и одважнијих личности, ипак смо из свега тога извлачили колико се могло.

Новинари су тако закочили себе. Нису у пуној мери ценили оно што сами знају, нису уважавали  штаод живота и прилика виде властитим очима, да би то претворили у причу и саопштили је слушаоцима. Тако је програм Радија могао бити много живљи и непосреднији, тицао би се више стварног живота. Чудио сам се када две Љиљане, након неколико путовања у далеке пределе света о томе нису ништа рекле у програму. А знале су да виде и шта виде. Или када се Живорад вратио из Америке, где је баш проучавао суштину америчког радија и када је добио прилику да уређује програм није Радио заокренуо у том смеру. Зашто смо тако ретко активирали оно што смо видели идући од куће до посла.

Почетком деведесетих тадашњи директор Здравко Ранковић и потписник овог текста разговарали су о томе какав нам је Радио. Рекао сам да су нам људи квалитетнији од програма. Здравко се врло лако сложио с тиме. Али просто смо платили цену времену, приликама или владајућој идеологији.

Радио је у једном кратком периоду имао шансу да пође путем вођења програма, а не читања најава за прилоге; што чешћег јављања уживо, провокативнијих разговора, покушаја приповедања. То је било време 1987/88 године. У року од  три године 85,86, и 87, у Радију су се нашли Виктор Јоцић, Мијо Стојкановић и Бранко Антонић. Седели смо у истој канцеларији, нашли се као људи, били смо благонаклони један према другом.  Били смо још млади или релативно млади. И желели смо да се доказујемо.

Виктор је имао леп и јасан глас и савршену дикцију. Његова мисасо је била увек једноставна и јасна, а реченица чиста као планински поток. При свему томе говорио је природно на радију, без имало намештености или извештачености, као кад нешто битно саопштава пријатељу.

Антонић је имао глас и изговор глумца. Поседовао је одређену духовитост и благу иронију у сагледавању прилика, што је знало бити необично и у програму  освежавајуће.

Потписник овог текста тражио је у уметности, књижевности, филму, у мислима и ставовима великих уметника и мислилаца, истине и о нашем времену, приликама и животима. Показивао је и завидну ширину интересовања и склоност ка приповедању у форми прилагођеној радију. 

Ми смо тражили да проширимо живи програм како бисмо могли и да га водимо, да нешто и кажемо што није стриктно везано за тему или догађај, тражили смо више укључивања уживо, као и да Дневник почнемо да водимо уживо.

Речено нам је најпре да не смемо  да правимо посебну гурпу и да делимо редакцију, да широк живи програм, Дневник посебно, нису тако једноставне ствари као што ми мислимо и, ако нам је до живог јављања нека нађемо адекватне догађаје и теме које ће редакција одобрати, па нека се јављамо сваки дан.

Пристали су једнино на проширење живе емисије која се звала "Ваљевски информатор" са пола сата на четрдесет пет минута, коју смо ми убрзо птроширили на сат времена. Узгред, када је потписник овог текста постао главни уредник ту је емисију проширио на четири сата, назвавши је "Пешчани сат", али је Љ. Кецојевић паметно затражила да је након петнаестак дана задржимо на три сата трајања. И сви су лако водили тај програм осећајући се лепо и комотно у њему.

Тако је та прилика је пропуштена. Виктор Јоцић је убрзо отишао у предузетничке воде да се новинарству никада више не врати, што је и за њега и за Радио била штета. Б. Антонић је отишао, најпре на Радио Патак, па у КУД "Абрашевић" за секретара, да би целог радног века жалио за новинарством и Радио Ваљевом. Утеху је нашао у глуми.

М. Стојкановић је остао да касније оснује емисију "Без анестезије" и да је са задовољством ради 18 година, да води књижевне вечери и духовне трибине, да још касније уређује радијски програм, да заслужне и драге  колеге испраћа у пензију а неке и на вечни починак. 

"Лаку ноћ и срећно!"

М. Стојкановић

.