Недавно сам био на једној свадби. Тачније, домаћин је сутрадан код куће приредио поново ручак за комшије и најближу родбину. Ручак се уз музику продужио до касних вечерњих сати. Служио је само један конобар. Стално је био у покрету. Полуживао је пиће, постављао сто, сервирао храну, склањао посуђе са стола.

Био сам у прилици да замолим да му се помогне. Одбио је. Рекао је да је солидно плаћен и да може сва на време да постигне. Заиста је заслужио сваки динар који му је плаћен.

Ових дана се пуно говорило о пропусту који је наш амбасадор у Бриселу Душан Лопандић направио поводом изложбе о кардиналу Алојзију Степинцу у седишту Европске уније. Амбасадор је макар две-три седмице знао да ће изложба бити одржана а о томе нијне обавестио Министарство спољних послова Србије. Због тога је опозван. Амбасадор је написао љутито писмо министру Ивици Дачићу, што је у дипломатији потпуно неуобичајено. Министар је потом иузјавио да је амбасадор Лопандић добар дипломата, али лош организатор, па зато све ради сам. Службеници амбасаде не раде ништа, ленствују у Бриселу.  И због тога се амабасадору догодио озбиљан пропуст, па је опозван.

Ми смо у министровој изјави ухватили ту реченицу да службеници амабасаде ленствују и не раде ништа. Лепо се одмарају у престижном граду за високе плате.

Конобар је конобар; и он има породицу и мора напорно да ради да би је прехрањивао. Срећан је када има посла, знам да је у страху када ће опет испасти нешто, зато се труди из све снаге да би поново био позван на неко друго место.

Службеници по амбасадама су нешто друго: то су школовани људи, знају језике, амбасаде се налазе у главним градовима држава и тако то. Али ко им даје право да ленствују и да не раде ништа. Испада да је држава равнодушна и према конобарима и према службеницима амбасаде. Ако прве не може да растерети страха за егзистенцију, зашто ове друге, своје, не натера и да нешто раде за скупе паре. Какву то слику ствара о држави?

Мијо Стојкановић

.

Ми смо у времену када политика још увек има превелики утицај на наше прилике, да не кажемо животе. Због тога је разумљиво живо интересовање информативних гласила и грађана ко ће сачињавати власт у Ваљеву, како ће она бити рапоређена и који ће људи ту власт оличавати.

Сада се зна да ће власт чинити коалиција Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије. То ће бити сигурна већина у скупштини, имаће 44 од укупно 51. одборника. У опозицији ће остати само Демократска странка са четири и покрет Саше Радуловића са три одборника.

Када је у питању нова ваљевска власт једно је неопходно: та власт не сме себи допустити ни најмањи луксуз унутрашњег надвлачења и међусобних лукавстава, који би је одвлачили од њене основне функције: рада на поправљању егзистенцијалних прилика грађана.

Драги посетиоци,

полазимо од тога да су људи одувек имали потребу да знају шта се збива око њих, да на основу поузданих информација заузимају ставове и доносе одлуке.

“Ваљевска искра” има амбицију да читаоцима пружи поуздане информације, да их подстакне на размишљање и на усвајање вредносних ставова. Ми нисмо од јуче у новинарском свету Ваљева. Ако прелистате странице овог портала,(може ли се то тако рећи) стећи ћете увид шта смо и како смо до сада радили. Верујемо да ће то бити добра основа за будуће поверење. Настављамо тај рад, настављамо “Ваљевску искру,” на другачији, електронски начин.

Нисмо једини у Ваљеву. Ми ћемо се трудити да пишемо промишљено, истинољубиво и занимљиво.

С поштовањем,

Мијо Стојкановић, уредник “Ваљевске искре”

"А и они који не би смели, истину гурају под тепих, погнули су главе, каже један мој пријатељ".

Овај портал нема намеру да буде млак. Нема намеру да окреће главу и да жмури.

Не допада нам се стање ствари у Ваљеву. Ми смо против формирања политичке касте, која се увек некако међусобно договори. Ко се искрено залаже за поштење у јавном животу, право на слободно изношење критичког мишљења? Много је људи у невољама и у страху како ће сутра.   

Грађани су доведени у стање да мисле да је ово једина могућа стварност.

Ако не желите да чекате у реду пред страначким просторијама, ако се не сврстате у ротаријанце или бициклисте, ако се не накупите снисходљивости и идолопоклонства, ви ћете бити маргинлизовани, трпећете. 

Ми хоћемо да идемо тежим, комплекснијим путем. Желели бисмо да будете са нама у трагању за правим стањем ствари. Ако нам пошаљете ваша запажања ми ћемо их објавити, нека ћемо преточити  у теме, тражићемо одговоре.

С поштовањем, Мијо Стојкановић

. 

Немогуће је да сам баш толико лаковеран. Пре петнаестак дана у Горењу сам поверовао у оно што сам чуо својим ушима и видео очима. А то је да ће Горење градити још једну фабрику у Ваљеву. Фабрика ће по плану бити завршена за годину и по дана, запослиће нових 400 радника, укупна инвестиција износиће 20 милиона евра.

У Берлин смо допутовали возом из Франкфурта на Мајни, изненађени брзином воза и краткоћом времена за које смо превалили ту приличну раздаљину. Већ у путничком купеу, знатно комотнијем него у нашим возовима, сусрели смо се с духом Берлина и Немачке, у лику нашег сапутника, студента из Берлина са којим смо ступили у разговор. Огромна већина младих Немаца, без обзира на формално образовање, поред матерњег говори и енглески, а неретко и још неки светски језик. Ако језичка баријера постоји, а желите да се изборите за место под сунцем туђег неба, копате и рукама и ногама да баријеру што пре савладате.

Никада није лако напустити родни град. Никада није лако напустити родну земљу. Али понекад се и то деси. Разлози су разни. Мој разлог је љубав, жена. После заједничког живота у Србији решили смо да се преселимо у њену земљу.

У Сарајево смо допутовали око осам сати навече. Глад је изгледао добро осветљен. Сместили смо се у мали, сасвим пристојан хотел ‘’Хајат’’. На Федералној ТВ, коју смо гледали одмах у хотелској соби, врло критички, скоро непријатељски став, према Милораду Додику и Републици Српској. Ми смо радници управе општине Уб на тродневном синдикалном излету у Сарајево. Моји већ долазе по други пут, ја сам први пут у главном граду БиХ, након свега оног.

Филм Павла Лунгина, добитник награде ''Златни орао'' као најбољи играни филм 2006. године.

Дубоко надахнута психолошка драма са изванредним глумачким остварењем Петра Мамонова у улози јуродивог старца Анатолија. Филм који нам драматично показује да и највећи грешници искреним покајањем и жртвеним покајничким животом могу досећи највећу Божију блискост. Филм који вас неће оставити равнодушним!

Топла препорука!!!