Жељко Миливојевић са братом Вељком власник је предузећа "Метал-хидраулик" на Шабачком путу и предузећа за производњу пелета у Бранковини. Запошљавају двадесет радника.

Господин Миливојевић почео је да ради са 15 година у металској радионици свог оца. Данас има 45 година. У приватном послу је, дакле, 30 година. Увек је нешто производио. У разговору често истиче да су му  веома важне вредности као што је породица, поштење, културна традиција нашег народа, напредак друштва заснован на тим основама а не на јурењу брзог успеха по сваку цену. Разговор водимо у Бранковини. а да господин Миливојевић уопште није био упознат с темом разговора и питањима.

"Ваљевска искра":  Господине Муиливојевићу, ви сте 30 година у приватном бизнису. Да ли сте некада пожелели да радите у државној фирми, да буџете на буџету?

Жељко Миливојевић: Не никада нисам пожелео нешто друго од овога што сам радио и сада радим. Мој отац је био металски радник у Градцу, отворио је радионицу пре 30 година у којој сам и ја почео да радим с 15 година, а касније и брат Вељко. Ми смо увек нешто конкретно производили. И тако ћемо наставити. Моја старија кћерка је завршила машинство и ради у "Метал-хидраулику. Син учи Техничку школу да би касније, такође, студирао машинство, млађа кћерка је студент економије. Намеравам да моја деца раде у мојим, предузећима. Не желим им иностранство.

Са "Метал-хидрауликом" радите од 2006. године, а са пелетом од 2011. Зашто сте се одлучили да кренете с пелетом?

У "Метал-хидраулику" производимо хидрауличне цилиндре, хидраулична црева и ремонтујемо хидраулику. Наши купци била су путарска и комунална предузећа која су имала успоне и падове и наплата је била тешка. Хтели смо неки производ који ће имати сигурно тржиште и сигурну наплату. Нашли смо то у пелету. Ту је потражња још увек већа него производња. Ми смо након пет година заокружили фабрику и сада можемо да произведемо седам до осам хиљада тона пелета годишње. Све је то унапред продато.

Није било лако изгурати инвестицију и остати на ногама да би могао даље да радиш. Сада треба улагати и репроматеријал, чека нас нови уговор са "Србија шумама". Ја сам фабрику изградио, хајде сада да видимо шта та фабрика може да учини не само за моју породицу, него и за Ваљево.

Где продајете пелет?

Ваљево, Шабац, Коцељева, Лазаревац, Уб.

У чему је предност пелета у односу на друге врсте огрева?

То је врло занимљив енергент, добија се из природних ресурса, лак је за коришћење и што је најважније у великом проценту смањује аерозагађење. У развијеним срединама то је врло важно, а још важније треба да буде за нас. Видите, ми се у Ваљеву гушимо сваког дана. Ја када из Бранковине дођем кући у Ваљево не могу да преспавам. Друго, штедимо шуму. Домаћинство које троши 20 кубика дрва, потрошиће пет тона пелета. А ми пет тона добијемо од 11 кубика квалитетног шумског дрвета. Пелет би могли да извозимо у огромним количинама, ако бисмо имали довољну производњу. Садашњом производњом у Србији не подмирујемо ни домаће потребе. Неко би све то требало да види и да препозна.

Каква је цена пелета?

Код нас цена не варира. Имамо летњу и зимску цену. Код оних који препродају или шверцују, прошле године пелет је ишао на 250 еура по тони. Код нас тона никада није прешла 190 еура.

Какво разумевање очекујете од државе?

Моја породица је све ово створила без помоћи и утицаја неког моћног са стране. Прегурали смо и компликовану папирологију и увођење струје и много тога. Ни сада не тражимо бесповратне кредите, али би очекивали разумевање у набавци репроматеријала, да добијемо дуже периоде отплате. Некада је довољно да само седнемо и разговарамо, па онда идемо напред ка неком циљу. Међутим, овде се нико  тиме не бави.

Како се код нас понашају учесници у послу?

То је све везано за тренутну ситуацију. Људи се повијају како ветар дува. Нико нема ништа загарантовано, тако да се сви сналазе. Препуштени смо тешкој борби да би нешто направили и створили. То није нимало наивно.

Одакле су ваши радници?

Махом из околине. Пошто у Бранковини нема друге производње сматрали смо да је у реду да запошљавамо домаће људе. Они редовно примају плату награђени су за свој рад. За 35 година увек редовно испуњавамо своје обавезе према радницима, држави, добављачима. Ово је породична фирма и нећемо да се вуку репови за нама. 

Ми знамо за другачије примере, када радници морају да врате послодавцу и део од минималне зараде, када се од 30 дана у месецу ради 28 дана за плату од 25 000 динара.

Знам и ја, али се не бих никада повео за таквим примерима. Време брзо прође, али је ружно да се лоше прича о човеку.

Колико та суровост спрам радника  може да траје?

Ми, нажалост, изграђујемо систем где ви гледате само како ћете ви опстати. Други су само успутни фактор или број на папиру. Џаба је ако ми нешто радимо и зарађујемо, а не мислимо на породицу, немамо искрене сараднике, унесрећимо другог, немамо здраво друштво. Ми треба да живимо у овој држави, наша деца да се школују и да остану овде, а не да одлазе у туђи свет. И у пословима све се мора заснивати на поштењу, на поштеном односу. А када ми то сада кажемо многи ће се насмејати. Реч поштење служи за подсмех. Овде се људи у пословима понашају као да ће то трајати само годину дана, па шта ухватите за то време. Циљ бизниса не треба да буде само голи профит остварен по сваку цену, већ могућност да на основу успешног пословања изграђујемо здраве породице, хумано друштво, озбиљну државу у којој ће се поштовати закони и грађани.

Да ли ово о чему сада говорите имате прилику да кажете негде у јавности?

Немам. Ја нисам присутан у удружењима због великих обавеза. Гледам да своја размишљања пренесем на породицу. Моја породица има једанаест чланова. Као што сам рекао ја имам троје деце, брат Вељко двоје. Ми гледамо да нашу децу изведемо на пут како би они сутра могли да значе и друштву и бизнису и фирмама у окружењу. Ја желим да се у мојој кући настави традиција и култура нашег народа. 

Ваш би пример могао бити подстицајан. Ви знате како се успева, како сачувати породицу, бити миран са собом а имати успешан бизнис.

Сви ми знамо шта је добро само се правимо луди. Сутра је неко у стању да вам објашњава неку тезу за коју и он сам зна да је погрешна, али он то мора да ради како би имао неку добит. Није га брига што зна да вас обмањује.

Ја нисам уопште укључен у политику, али бих сутра јавно подржао неког ко би изашао и казао: породица, наш језик и култура, патриотизам, наша деца у својој држави, без превара, подстицати оне који знају и хоће  да раде и чији се резултати виде.

Ја сам са 19 година отишао на ратиште и провео сам тамо две године. Намучио сам се да бих нешто створио. Прошао сам кроз немање, кроз санкције, заокружио ову фабрику пелета за пет година, а требало је за две, да није било толико препрека. Три године сам губио зараду, али сам остао на ногама. Када човек све то прође, то га искуство доведе до одређеног размишљања и ставова. Пренесем их коме могу, онима који желе да чују.

Разговарао Мијо Стојкановић 

Овај интервју је део пројекта "Стварно и пожељно Ваљево". Пројекат је суфинансиран из буџета града Ваљева са 50 000 динара. Подразумева разговоре са истакнутим представницима разних професија о приликама у Ваљеву кроз призму њихових професија и области у којима делују. Стварно и могуће или пожељно Ваљево.