"Ваљевска искра": Како је градити посао у Ваљеву и у Србији?

У Ваљеву је као и у Србији. Ми смо још увек у променама. Ово је тек прва или друга генерација приватних предузетника и пословних људи. Код нас се послови обављају у силној журби, скоро у паници. Ако у року од сат времена ниси уговорио посао, партнер ће тражити другог, јер не може да чека. Учесници у пословима су генерално уморни и нервозни. На западу све иде лаганије, али су прописи изузетно строги. Нама се покварио камион у Немачкој. У мерцедесовом сервису нису успели да га поправе, чак ни да нађу узрок квара. Али на крају дана су испоставили рачун од 920 евра. Да овде у таквој ситуацији аутомеханичар затражи 50 евра дигла би се велика фрка. Казну морате платити без одлагања, иначе камион иде у жицу и нећете га подићи док се казна не плати.

Да ли то доводи до стреса?

Наравно. Ја обавим дневно од 150 до 200 телефонских разговора. Брат Алекса око 100. Некоме касни пакет, некоме су отишли погрешни делови, камион се покварио, возач треба да плати казну. Такви стресови морају да доведу до последица, пре свега здравствених. Радим од седам до седам. Често помислим на 50 оваца и да их чувам на Дивчибарама.

Ви сте егзистенцијално осигурани. Исплати се напоран рад и лакше се носити са стресом.

Да, тренутно јесам. Не зна се шта доноси будућност. Ми, приватници, зарађујемо нешто више, али немамо слободног времена скоро нимало. Запослени у државном сектору имају мања примања, али мање стреса и више слободног времена. Са већом зарадом данас живим као некада када смо посао сачињавали брат, један запослени и ја.

Да ли је породица важна када се започиње и одржава бизнис?

Апсолутно. Све идеје, планове, бригу, задовољство када се нешто успешно реализује делим са братом Алексом. Родитељи су увек имали разумевања за нас, помагали нас на разне начине. Тако је и дан данас.

Колико имате  запослених?

Има нас двадесет  у систему, овде и у Словенији. У Словенији имамо шест камиона. Возачи су углавном одавде. Возимо робу по Словенији, Италији, Немачкој, Аустрији, пелет из Хрватске током целе године.

Овде у Белошевцу је ауто отпад.

Да. Откупљујемо половне и хаварисане аутомобиле. Почели смо најпре у Енглеској, сада то радимо углавном по Србији. Алекса је ишао у Енглеску, прешао 3000 км, спавао у комбију. Познаници су нам говорили да од тога нема ништа, да је то немогућ посао, али ето ми смо успели. Када смо растурили први аутомобил, човек из Ваљева пита имамо ли турбину. Кажем, имамо. Он вели да ће доћи за пола сата. Ја зовем мајстора телефоном и питам га: Милане, како изгледа турбина? После сам научио, мада и данас возим кола само када морам. Расклапамо, дакле, аутомобиле и продајемо делове. У Србију се месечно увезе око 1000 половних аутомобила. Они ће остати овде, немају где више да оду. Ми смањујемо део хаварисаних аутомобила који би иначе завршили у потоцима, двориштима, поред путева, као што је то сада поред Ибарске магистрале.

Зато отварате центар за рециклажу аутомобила у индустријској зони?

Да. Купили смо два плаца и при крају ове године тај би центар могао да почне да ради. Урадили смо елаборате, уређујемо терен, чекамо одговарајуће дозволе. Ми ћемо ту да мељемо стакло, пластику, да извлачимо бакар из инсталација, рециклирамо акумулаторе. Аутомобилски отпад спада у групу опасних материја, опасног отпада. Гледаћемо да макар мало допринесемо смањењу еколошке опасности. То нам јесте и биће проблем, ако се на озбиљан начин не почне решавати.

Ви сте верујући човек, да ли вас то и у послу обавезује?

Наравно. У мојим радницима видим људе. А људи заслужују поштовање. То значи да су пријављени, да имају за наше прилике солидне и редовне плате, да када руча породица ручају и они.

Негде запослени од 30 дана раде 28, негде од минималца морају да врате део новца, негде им се плаћа испод минималца. Како гледате на то?

Не оправдавам то. Ружно је и неправедно. Кажем, у Србији је ово прва или друга генерација приватника, време мора да донесе уређенији систем. Без поштовања, без уљудности, без човечности не могу ни послови опстати. Нешто свакако у крајњем неће ваљати.

Бициклизам дође као спорт, туризам или нешто више?

Све заједно. Био сам ђак пешак, па сам добио бицикл и тако ишао у школу. Заволео сам бицикл. Први пут сам изван релације Белошевац-Ваљево отишао бициклом на Златибор. Упознавао сам се с бициклистима који пролазе кроз Ваљево. А има их прилично. Упознао сам један француски пар који је кренуо из Париза с обичним бициклима за Истамбул. Кретали су се полако, дневно трошили само 10 евра. Из Истамбула су се за Париз вратили авионом.  Онда сам 2016, са Ацом Матуновићем и Иваном Бељићем ишао на Хиландар и прошле године у Словенију.

Килико сте путовали до Хиландара?
Шест дана. Дневно смо прелазили од 120 до 170 км. Био ми је дечачки сан да одем бициклом до Хиландара. И када сам добио прилику испунио сам ту своју жељу. Да прођем тај пут и да видим Хиландар. На путу до Хиланадра срели смо само једног бициклисту код Чачка, а у Словеније их је на свакој стази било на десетине.

А пут у Словенију?

Ишли смо аутомобилима до Љубљане. Потом на Блед, Бохињ, на Алпе. Спустили се  до Италије, па до хрватског дела Истре. Словенија је толико чиста да не верујете, да то, донекле, нама, ненавикнутим, може да  смета.  Ливаде су покошене и чисте, краве су чисте, потоци су чисти, села и градови су чисти. Делује као бајка па очекујете  да се само Хајди појави из шуме. Словенија је много другачија од нас, и Хрватска заостаје знатно за њом. На том путу смо остали девет дана. Пет дана нисам се ни присетио посла и свега што он носи са собом.

Да ли сте имали непријатности због тога одакле долазите?

Не, ниједног тренутка. У Словенији, а тамо је бициклизам омиљена забава и спорт, ипак су се чудили дужини нашег пута. У Истри је једна госпођа питала, одакле смо? Питали смо је да ли зна где је Ваљево? Немојте да срамотите наставницу географије, рекла је. Мислила је лепо о СФРЈ.

Хоћете ли негде ове године?

Највероватније италијанска и француска острва.

Чиме сте се све бавили у животу?

Завршио сам Медицинску школу, бавио сам се тиме. Био сам војно лице, завршио сам за масажера па сам се бавио и тиме. Водио сам хотел у Врњачкој Бањи. Долазим до идеја и гледам простор за посао. Не знам да ли су радионице и предузећа око Ваљева надоместили некадашња велика предузећа, али мени изгледа да ко се на озбиљан и истрајан начин упусти у посао у Ваљеву, опстаје. Зарађује, напредује, живи.

Мијо Стојкановић

Интервју је део пројекта "Стварно и пожељно Ваљево" који је суфинансиран са 50 000 из градског буџета у оквиру суфинансирања медијских пројеката за 2017. годину. У оквиру пројекта говорили су истакнути представници разних професија о садашњим приликама у области у којој делују и како би те прилике могле да изгледају. 

.