Ваљевска искра: Какав је данас музички пејзаж Ваљева? Наравно, мислим на класичну музику.

Сузана Радовановић Перић: Од времена одлуке да музика буде моја професија, идеја да се она реализује управо у Ваљеву, била је део мог стваралачког сна. Рођена сам у Ваљеву, захваљујући одрастању у породици музичара врло брзо сам осетила "ваљевски" стваралачки дух. Своје најлепше тренутке детињства и прве извођачке моменте доживела сам у ваљевској Музичкој школи. Истовремено сам поред свих лепих догађаја, иако врло млада, осећала и све мањкавости у културном животу нашег града и лоше стране живота у провинцији. Некако је синтеза свих тих емоција суштински одредила моју животну посвећеност унапређивању културне слике Ваљева.

Зато сте се после бриљантно завршених студија виолине вратили у Ваљево?

Пуних десет година, вероватно најзначајнијег периода мог живота, периода формирања, провела сам у Београду и Новом Саду. Колико год то звучало сентиментално, никада ова два града, без обзира на све оно дивно што су ми пружила, у смислу образовања и дефинисања мог уметничког укуса и става, нису могла да у мени развију жељу да заувек останем у њима. Одувек је Ваљево било коначна станица мојих младалачких амбиција. Вероватно неки донкихотовски дух или можда непресушна страст вечитог идеалисте и данас су моји највећи животни покретачи.У Ваљеву сам највише оно што јесам и моја професија овде је најдрагоценија и највидљивија. Из тих разлога од 2002. године, најпре као професор у Музичкој школи, онда као концертни извођач, а сада и као директор, активно радим на, како сте ви лепо рекли, обликовању ваљевског музичког пејзажа. Тај пејзаж никада није био раскошнији, квалитетнији и плоднији. Нажалост мањак плана,организације и артикулисаности у културном животу града још увек не дозвољавају да пејзаж буде виђен и доживљен у својој пуној јачини. Иако смо средина са огромним уметничким потенцијалом, нажалост, још увек нисмо довољно зрели и способни да му служимо и развијамо га као опште добро. Наш квалитет виђен је кроз личне иницијативе, иницијативе појединаца, као инцидент који заживи на кратко и угаси се као непрепознат ресурс који би могао да креира ново, модерно лице културног Ваљева.

Зашто је класична музика важна за све нас?

За најјаснији одговор на ово питање, искористићу мото наше Музичке школе, који је истовремено и мој животни кредо. Класична музика је важна за све нас, "јер управо музиком негујемо човека у себи." Музика се за разлику од других уметности нити гледа нити чита. Она се срцем осећа. Кроз музику човек доживљава своје унутрашње, духовно биће и музиком га оплемењује и отвара за друге људе, нова животна трагања, путовања и проналажења. То су још стари Грци знали и врло посвећено развијали музику у својој култури, а пре свега у образовању. Мисија свих нас који се бавимо овом професијом је да наставимо тим путем.

Имали сте прилику да са квартетом МИСС, триом МИСС и гудачким оркестром "Феникс" наступате у Ваљеву и у дворанама наше престонице, па и у иностранству. Колико често осетите на наступима да људи музику коју изводите примају равно у срце?  

Највећа драж и заводљивост концертрирања, која сваког свирача учини зависником од сцене, јесте управо магија која се дешава на релацији уметник - публика. Сви ми, академски музичари, најпре смо занатлије. Кроз школовање научимо да владамо нашим инструментом, откријемо финесе, стилове, умећа квалитетне интерпретације. Али, ипак, после тридесет година свирања на виолини, после две стотине наступа и неколико хиљада сати вежбања - са апсолутном увереношћу у исправност свог става - могу да закључим да истинског уметника од обичног свирача разликују две ситнице: искреност и страст. Када на концертном подијуму кроз своју музику пружите искреност и страст, ви стварате музику. Публика је љубављу прима и љубављу узвраћа. И управо је та комуникација она "божанска искра" коју је Бог даровао човеку и дозволио му да се кроз уметност  приближи сферама неописивог, неопипљивог и вечног. Искреност и страст су у корену сваког доброг наступа, али и у корену сваке добре треме која је стална сенка сваког уметничког доживљаја. Она је молитва уметника за концерт испуњен емоцијом. Када год смо на својим концертима имале ове две емоције, имале смо и пуно и топло срце публике.

Ви сте три године на челу Музичке школе. Када се обраћате установама и поједнцима у њено име, на какав пријем наилазите. Шта је непосредни најважнији задатак школе?

Музичка школа је моја велика љубав. Од 1986. године она је место где ја учим. Најпре ноте, онда инструмент, па музику а данас живот. Од како сам постала професор у МШ "Живорад Грбић" води ме циљ који је и данас доминантан, када сам њен директор, а то је стална потреба за креирањем амбијента који ће нашу школу учинити синонином за извориште квалитетне музике у граду. Музичка школа јесте пре свега образовна институција, али је далеко значајнија и потребнија као институција ваљевске културе. Као место најбољих концерата у граду, музичких програма, музичких фестивала и такмичења. Све набројано је управо оно што данас чини наш идентитет и што морамо још активније и видљивије развијати у будућности.

На моје велико задовољство, најпре од Града, али и од установа и појединаца, МШ "Живорад Грбић" је препозната као институција високог квалитета и захваљујући томе живот школе се развија. Оно што је тренутно наша највећа амбиција јесте легализација зграде, јер смо, нажалост, још увек подстанари у једној од најлепших зграда предвиђених за музичко образовање у Србији. Процес легализације, као уосталом и многи други процеси у Србији, личи на Кафкин Процес и ја се искрено надам да ће ускоро бити заокруже.  Ми би тако били у могућности да као укњижени корисници легализоване зграде унапредимо и услове у њој и добијемо могућност за проширивање и адаптацију просторних капацитета.  Самим тим могли би да упишемо већи број ученика и приређујемо више квалитетних музичких дешавања.

Шта  мислите о Ваљеву, о времену у коме живимо и какво бисте Ваљево желели?

Жан Пол Сартр је једном приликом рекао: "Ово можда није најбоље време, али је наше време".Ова реченица је некако најближа мом доживљају Ваљева, ваљевског времена и снова о Ваљеву. Ваљево је наш град и време у коме живимо је наше време.Ружно и лоше је онда када ми желимо да тако буде или се миримо са таквим стањем. Неко из такве атмосфере бежи, неко је критикује а неко покушава да је мења. Мојој животној филозофији ови трећи су најближи и себе сматрам једном од њих. Имамо један град, имамо један живот. Покушајмо да оно најбоље од себе поклонимо ваљевској свакодневици и она ће аутоматски бити лепша, па макар и на тренутак. А како то рекоше мудри људи живот и јесте сачињен од тренутака.

Разговарао Мијо Стојкановић

Овај интервју је део пројекта "Стварно и пожељно Ваљево". Пројекат је суфинансиран из буџета града Ваљева са 50 000 динара. Најистакнутији разних професија говоре о приликама у Ваљеву кроз призму својих професија и делатности и какве би те прилике могле бити. Тако добијамо стварно и пожељно Ваљево.

.