Године 1985. покренуо часопис "Глас цркве", који је крајем осамдесетих година излазио у тиражу од 150 000 примерака. У Ваљеву је 1997. основао први црквени радио у словенском православном свету од Цетиња до Владивостока.

Као уредник "Гласа цркве", уз помоћ владике Лаврентија, приредио је сабрана дела Светог владике Николаја у 25 књига. Тиме је пресудно допринео да се владика Николај на велика врата врати у нашу духовност и културу.

Књиге у издању "Гласа цркве", а ради се по правилу о капиталним издањима, продаване су у стотинама хиљада примерака. 

Оче Љубо, да разговор почнемо од часописа. Како је било могуће постићи тираж од 150 000 примерака? То до тада, а ни после тога, није забележено.

Мисионарски и просветитељски подвиг издавачке куће "Глас цркве" је неупоредив са било чим у новијој историји Српске православне цркве, па и Србије и Југославије. Тираж часописа од 150 000 по броју потукао је све рекорде у српском црквеном и световном издаваштву. Његова појава средином осамдесетих година прошлог века дошла је као ђурђевска киша на жедна поља. Србија се будила, подизала, усправљала. Проговарала новим језиком, трагала за својим изразом и смислом. Ми смо били њен глас, глас Цркве у правом смислу речи.

Многе друге књиге штампане су у вртоглавим тиражима и тај тренд одржавамо преко три деценије. Прошле године из наше издавачке куће изашло је преко 360 000 примерака разних књига. Само је Молитвеник Исидоре Секулић штампан у 200 000 примерака. Наравно, изнад свега врхуни издање Библије, која је од 2005. године до данас штампана у 680 000 примерака. Жеђ за овом књигом не јењава. За протеклих дванаест година штампали смо више примерака ове књиге него Библијско друштво и Патријаршија заједно.. Дуго смо припремали ову књигу. Уградили смо преко 4000 наслова, поднаслова, поглавља, потпоглавља. Стихови теку у пасусима, екавским језиком,јасно и разумљиво као кад се чита најзанимљивији роман.За ових тридесет година штампали смо преко 10 милиона примерака књига владике Николаја

После свега да ли сте задовољни учињеним, имајући у виду да је све то рађено да се подигне ниво вере у нашем народу, да постанемо више хришћани и бољи људи?

Када се осврнемо на сав тај рад, без лажне скромности, осећамо понос и задовољство. "Глас цркве" је у једном бурном и тешком  времену духовне глади и жеђи извршио епохалан јеванђелски подвиг у духовној обнови и верском образовању нашег народа. Да ли смо постали бољи хришћани и људи? Апсолутно ДА. Ево, само у току овог Часног поста десетине и десетине хиљада људи у шабачкој и ваљевској епархији исповедило се и причестило. Ваљево је феномен у том погледу. Прве недеље поста у петак, суботу и недељу причести се око 30 000 верника. Сведоци смо дугих редова нашег побожног света који стрпљиво чека да приђе Светој чаши или да целива Плаштаницу на велики петак. У шабачкој Саборној цркви на капијама су постављени нумератори. У јануару је ушло у порту 68 706 верника, а само на Бадњи дан 20 304

Хоћете да кажете да имамо све разлоге за наду и оптимизам. Да смо на добром путу.

Говорим са духовног и верског становишта. Док се широм Европе и света распродају и затварају католички и протестантски храмови ми доживљавамо ренесансу духовног и црквеног живота. То диже крила и даје наду за светлију будућност овог народа, који је духовно будан и здрав, без обзира на бројна искушења на другим пољима живота. У Писму Српкињи Лав Толстој је младој Анђи Петровић, сестри Надежде и Растка Петровића, која се пророку из Јане пољане жалила на тежак економски и политички положај Србије у време Анексионе кризе 1908. године, одговорио: Није важан економски и политички положај. Важно је духовно и морално стање српског народа.

Ако ишта има здраво под овим српским небом и сунцем, то је српски народ. Народ је тело Божије, рекао је Достојевски. Животно призвање свештеника јесте служење Богу и свом народу. Нажалост тренутно постоји криза духовног и политичког вођства из објективних и субјективних разлога. О томе неки други пут. Али када је тело здраво и снажно победиће и пребродити све кризе и искушења. У то дубоко верујем. Зато треба више улагати у културу. Јер: народ без културе, народ је без будућности.

У веома лепом говору, који сте одржали у име добитника награде, казали сте да културу треба разумети као служење и поштовање. Макар благу реч и срдачан осмех да упутимо свом ближњем, ако немамо ништа друго да му дамо. Да ли заиста тако разумемо и живимо културу?

Треба ослушнути странце и њихове утиске о нама. Нигде толико срдачности, хришћанске простодушности, душевне топлине и гостопримства, непосредности и спремности да се помогне ближњем у невољи, па ма ко он био: путник намерник, странац, избеглица, незнанац. Србија је земља великог срца. Наравно није све идеално. У потрази за сензационализмом медији афирмишу ружне појаве и феномене у друштву. Стварају лажну и искривљену слику о нашем народу, трују и загађују духовну и културну атмосферу. Шире безнађе и песимизам. Десанка Максимовић је написала песму Објавите једном на велика звона, која је постала звезда водиља нашег радија. Та песма би требало да буде начело у раду сваког озбиљног и конструктивног медија:

Закрчене су земља и васиона

Од жалосних о људском бићу вести.

Објавите једном на велика звона

Измирења, покајања, благовести...

Бити културан значи бити просвећен. За то нису потребне школе, факултети, докторати. Лепа реч, топао глас, благ поглед, срдачан осмех, то је већ култура. Живимо у свету ледених срца и спарушених душа. Особито на Западу. Наш улазак у Европу била би највећа добит за њу саму. Она је духовни Сибир. Машина дробилица и људождерска цивилизација, како је Европу назвао индијски песник и мудрац Радибранат Тагоре. Ту и такву Европу жестоко је критиковао и жигосао Свети владика Николај у свом делу Кроз тамнички прозор, писаном у тадашњем паклу Европе, у немачком логору Дахау.

Како вам Ваљево изгледа из Шапца?

Ваљево је град културе. Оно је некако у заветрини од отровних таблоидних струјања и удара субкултуре, кича и неукуса. Ту традицију треба наставити и чувати. То је превасходни задатак садашњих и будућих генерација.Протини мемоари, Хаџи Рувимов дуборез, Чика Љубина писма, Десанкина и Бећковићева поезија, Николајево и Јустиново духовно стваралаштво, древни манастири, библиотека, музеј, Ваљевска гимназија, Културни центар, Универзитет у Петници... То су темељи на којима треба зидати и градити даље. То је призвање Ваљеваца у садашњости и будућности.

Шта вам значи Награда града Ваљева за животно дело?

Када све ово имам пред очима осећам се небески почаствован, истовремено и постиђен пред Наградом за животно дело.Она је могла бити уручена у још хиљаду руку знаних и незнаних трудбеника и неимара који својим животом светле и украшавају наш град и изграђују његов идентитет.

На чему сада радите?

Тренутно припремам луксузно издање Сабраних дела Јована Дучића, поводом 75 година од његовог упокојења. Осећам велику одговорност да све буде урађено  како велики Господин српске културе и заслужује.Издања Гласа цркве позната су у српском издаваштву по високим стандардима у сваком погледу. Љубитељи књиге у нашем граду имају истанчан укус. Жеља ми је да када комплет дође у руке читалаца у Ваљеву, изазове сјај у оку, трептај душе и срца пред лепотом.Награда коју сам примио од родног града обавезује на то. Награда је задатак.Тако некако разумем смисао награда. Она је велика обавеза. Нешто што није заслужено, него нешто чему до краја живота треба служити и заслуживати.

Мијо Стојкановић

.