Знамо како нам је
Napisala Мијо Стојкановић
Чувај се политичара који кажу овде сам само да бих теби служио. Ако чујеш те речи - бежи. То значи да је он ту како би само себи служио. И обрнуто, ако би чуо од неког политичара да каже: волим моћ, волим утицај, хоћу да ми буде лепо, узгред учинићу штa могу и за тебе, веруј му, јер си набасао на честитог човека. То пише у једној доброј књизи ( Дом, Роналда Харвуда), а ми смо били увек склони да верујемо оном што пише у добрим књигама.
С друге стране срце ће нас повући ка онима који траже политичку смену генерација у Србији, и кажу да човек не сме остати без ослонца, напуштен и сам, доведен у стање да за минималну егзистенцијалну сигурност да све, па и саму душу. Да престане да постоји као достојанствено, хришћанско биће.
Пратимо приљежно и ову предизборну кампању. Више смо уплашени него охрабрени. Да ли је ово остварење тезе Карла Маркса ‘’да народ како би постао храбар прво треба да буде уплашен’’.
Чиме смо уплашени? Да су наши људи који данас раде код приватних послодаваца у статусу полуробова (Ивица Дачић и Вук Драшковић у Ваљеву); да су странке постале прави заводи за запошљавање; да је увознички лоби постао јачи од државе; да су монополисти угушили домаћу производњу, јер је на рафовима њихових маркета 80 одсто робе из увоза (Бошко Обрадовић, Двери, такође у Ваљеву); да Србија не може повратити своју величину, ако је охрабрује само Новак Ђоковић и још неколико спортиста (Ивица Дачић); да у јавном сектору ради 970 000 људи, функционера има 20 617, с најнижом платом од 150 000 динара (проф. Михаило Јокић); да имамо 130 државних и полувладиних агенција, а Немачка само седам; да наше судство нико релевантан не сматра независним итд.
И када се у глави повеже та линија од лошег места ка горем, ви се запитате да ли је то уопште могуће поправити.
Многе државе као раније Израел, Аргентина, данас Кина, Бразил, Сингапур, Јужна Кореја...показале су да је могуће у релативно кратком времену подићи се из хаоса.
Ми нисмо незаинтересовани, равнодушни и неутрални. Стојимо на становишту да је у Србији на свим нивоима потребан рез и промене. Ако су за свет поштеног рада параметри прилика за посао, плата и њено дејство на 30 дана, онда су резултати у протеклих четири године врло лоши и обесхрабрујући. Ти се резлтати не могу потиснути у страну и тражити нову шансу за управљање државним пословима.
И у нама самима пожељно би било да дође до промена. Да будемо у стању да чујемо, препознамо и прихватимо речи отрежњења и истине. Да нам не буде важније да се поклонимо пред сваким моћником пред кога станемо, да не будемо безразложно снисходљиви и понизни, него да се усправимо и понашамо се у складу са оним што знамо и осећамо како нам је.
М. Стојкановић
Објављено у новинама "Ваљевска искра" у априлу 2012.
.