Срећа и безбрижност
Napisala Мијо СтојкановићГодине 2002. покојни премијер Зоран Ђинђић је овде у Ваљеву рекао да су људи рођени с правом на срећу и да смо то у Србији током деведесетих били заборавили. Ако поштујемо законе, плаћамо порез и рачуне, онда имамо право на срећан и безбрижан живот. Ако је наш живот далеко од тога, као што за добар део грађана данас јесте, онда је неко учинио велику неправду према нама, рекао је тада покојни премијер.
Зоран Ђинђић је нажалост поживео мало (убијен је), кратко је био премијер да би реализовао програм који је тада предочио грађанима, просто их молећи за подршку. Он није могао сам, а ми смо углавном били равнодушни.
Али шта је овде важно после више од осам година од како је Зоран Ђинђић убијен? Важна је политичка храброст да се говори у категоријама права на срећу и безбрижност, права на афирмацију и уважавање од стране породице, суседа, пријатеља, колега које стичете знањем и поштеним радом. А не како се ко снађе у несређеним односима без јасних правила.
Данас наши представници народа немају смелости да тако говоре. Они се плаше да охрабре људе, да им пруже реалну наду и да прихвате обавезу да се такав програм и оствари. Покојни премијер се није плашио обавеза те врсте.
Да ли је без памети поменути да је Барак Обама победио на изборима за председника Америке пружајући смелост наде за најсиромашније Американце. Ко данас, овде, у нашим приликама, има храбрости да се позове на смелост наде?
Ако се људи осећају егзистенцијално несигурним, ако мисле да се формирао политички слој који не мисли о њима, већ углавном о себи, то не можете неутралисати са повремено урађених 300 м асфалта или исто толико прокопане канализације.. Потребан је озбиљнији труд.
М. Стојкановић
Објављено у новинама "Ваљевска искра" 24. 06. 2011. год.
.