У издвојеном одељењу Економске школе предајем социологију. То је трећа година, смер економски техничари. Путујем са колегама Горицом, Вером и Милорадом. Полазимо ујутру у седам часова. Милорад вози. Њих троје већ неколико година предају у Осечини. Разговор је пријатан, шаљив и добронамеран. Увиђам да су колеге одговорне и посвећене послу. У самој згради школе је чисто и топло. Кафа, чај, домар Никола; сви на часове одлазе тачно у минут.

Посебно изненађење представљала су деца којој предајем. Пристојни, пажљиви, с видљивим поштовањем за звање наставника. Хоће да учествују у току часа. У настави мењам колегиницу; ученици поседују завидно знање. Од двадесет троје половина их путује из оближњих села. Озбиљна деца.

Чуо сам поодавно од једног наставника како је у просвети добро само то што вас бивши ученици поштују и након пуно година. Томе се обрадујете. И проф. др Предрарг Пипер говорио је летос у Духовној библиотеци да нам се у  високом школству не зна ред. Али, да га увек изнова изненаде и обрадују нови талентовани млади људи који долазе у таласима. Да смо дужни њима, али и овој деци у Осечини, додао бих.

Када видите ту децу, како бизарно делује вест да је директор ЈП "Полет" послао отворено писмо премијеру да се кандидује за председника Републике, да би Србија победила. Као да ће баш мишљење четничког мајора, парадно маскираног, преломити одлуку код премијера. Без тога одлуке не би било.  И не само то: сва та таштина око нас, играње улога, изигравање моћника. Човек је у својој суштини нешто друго. 

Мијо Стојкановић

.