У пролеће 1997. године на Дебелом брду ми је супруг рекао да сам добила посао правника у Модној конфекцији "Узор". Запрепашћена, питала сам га зашто ми то није рекао у Ваљеву. Он ми каже да у том случају не бих хтела да кренем за Бајину Башту, бојећи се да се пут не одрони или да се брда не помере, па да се у понедељак не бих могла јавити на посао. И био је у праву, толико ми је у том моменту значио пристојан посао.

Не знам да ли се супруг шали (познавајући га у сумњам у то) када каже да је Дебело брдо граница између два света. У бајнобаштанском делу, по њему, људи су простодушнији и мекши, љубазно прихватају оне који из Љубовије, Пријепоља, Ваљева или Обреновца дођу да раде и живе у том градићу. Једино с напором прихватају Србе са леве обале Дрине, који су у Бајиној Башти масовно правили куће, а млађи заузимали радна места.

У Ваљеву су људи оштрији, свесни су посебности и доприноса у историји; од придошлих прихватају, као и Београд, само најбоље, које пре тога пропусте кроз густа сита и решета, каже мој супруг.

"Тебе су прихватили, кажем, не треба да се жалиш".

"Прошле су године и сада је скоро свеједно и ако јесу и ако нису", каже он.

"Волели би га многи, да није желео да га воле сви", хоћу да га тако непотребно сетног мало засечем. При томе сам цитирала Мому Капора,. Цитат сам наравно чула од њега и срећом запамтила.

Он то зна и каже: "Нека вајда и од мене. Макар књиге и море цитата из књига и филмова".

"Не само то, драги мој, не само то!" И сигурна сам у то што кажем, а он зна да тако и осећам.

Ружица Стојкановић

.