Младиће понекад приведемо због поседовања мале количине марихуане, или ремећења јавног реда у припитом стању. Пошто су малолетни, дужност нам је да позовемо родитеље. Отац скромног социјалног статуса, да се тако изразим, чим га упознамо зашто смо привели његовог сина, обрати му се и каже: "Шта си то урадио? Платићеш ми за ово!. Где да потпишем?" прича припадник полиције.

Када изађу, после обављених формалности, ми на пола степеница чујемо: "Ти ћеш мене брукати, пропалицо! Ово да ти је први и последњи пут!" И прасак шамара на синовљевом лицу.

А родитељи вишег социјалног статуса, директори, предузетници, политичари одмах категорички кажу: "То моје дете није учинило. И нећу да разговарам даље без адвоката". И ми онда чекамо адвоката.

Познаник, припадник полиције, није извлачио закључке из примера које је навео. Али неминовно је запитати се: Ко ту верује у неопходност поштења и праведност система. Нећеш ти мене више брукати, уз шамар, или: То моје дете није учинило. И не разговарам даље без адвоката.

Та деца, како ће се она сутра опходити? Какав ће њихов приступ животу бити? На крају из животног искуства сваког од нас: да се нађемо, далеко било, у ситуацији поменутих очева, како бисмо поступили. Колико нас овако, а колико онако. То је далекосежно питање. Шта други отац зна о животу и систему што први не зна. Или је вера првог оца да је систем заснован на законитости и праведности - па такав систем благо и на време упозорава његовог сина - онај тврди камен на коме је могуће зидати бољу будућност. А то који би се отац евентуално могао разочарати и покајати због свог поступка, спада у домен литературе.

Мијо Стојкановић

Овај текст је део пројекта "Вршњачко насиље доноси несрећу". Пројекат је суфинансиран од стране буџета града Ваљева са 190. 000 динара.

.