Ако се бавите питањем вршњачког насиља, као што се ми трудимо да чинимо, онда поред теоријских текстова о томе, посета градским школама, морате видети као се приградске и сеоске школе носе с тим проблемом. И ето нас у Бранковини у Основној школи "Прота Матеја Ненадовић", где смо разговарали са љубазном и предусретљивом директорицом Милицом Остојић и у истој мери таквом Аном Ракић, психологом у школи.

Директорица Милица(на фотографији десно) задовољна је стањем у школи. Школа има 180 ученика, а догодине ће имати 200. Што се тиче наше теме у школи нису имали насиље другог и трећег степена, што подразумева наношење тежих физичких повреда и угрожавање живота, или стварање код жртве насиља тешких психичких траума услед континуираног вређања и понижавања. Оно што имају, свађе, гуркања, псовке, настале услед кршења правила игре, поготово међу дечацима, решавају са родитељима, разредним старешинама и  школскимТимом за спречавање насиља.

Директорица прецизира да у школи имају 49 ђака, припадника ромске етничке заједнице, деветоро припадника мањинске верске заједнице Јеховиних сведока, као и децу која одрастају у старатељским породицама. И да по основи тих различитости у школи нису имали никаквих проблема.

Психолог Ана објашњава да припадници Јеховиних сведока не похађају верску наставу. већ наставу грађанског васпитања.  Од пре неколико година ђаци школе на почетку школске године имају молебан у цркви. Ђаци, Јеховини сведоци не учествују у томе. За то време њима учитељ продужене наставе говори пред Десанкином кућом о животу велике песникиње. Школа у сваком погледу поштује њихову верску опредељеност.

Да ли до Бранковине допиру вести, гласови, репортаже о ширењу вршњачког насиља у Србији? И да ли је та појава узела забрињавајуће размере?

Директорица Милица каже да жали што је данас све мање здраве дечије игре. Деца су све више у виртуелном свету. И градска и сеоска деца имају паметне телефоне, разлика у томе је све мања, али их ређе користе да дођу до паметних знања, већ су више у виртуелом свету, уместо да се друже лицем у лице. Деца више не знају  која су правила игара и како се понашати у њима, па се догађа  да се и што треба и што не треба подводи под вршњачко насиље.

Деца на селу, ипак сазревају нешто другачије од градске деце, сматра психолог Ана. Ученици седмог и осмог разреда школе у Бранковини већ знају шта је балирање и силажа, обављају  послове у домаћинству. Они зато имају мање времена за учење и школска постигнућа, али и мање времена за гледање агресивних видео игрица, за гледање ТВ емисија са насилним садржајем, за размењивање увреда по друштвеним мрежама.

"Насиље је последњих година у сваком случају видљивије. Да ли га заиста има више или су само наша светла усмерена на ту страну, питање је. Али насиља има. Запрепастите се када видите на тим снимцима на шта су деца све спремна, а ми их доживљавамо као осетљива, рањива и безазлена бића. На селу су комшијске, родбинске и кумовске везе чвршће и оне су значајна препрека потенцијалном вршњачком насиљу", каже Ана Ракић. Она говори о значају занимљивих предавања. Тако каже да је књижевник Влада Арсић, који је  и члан Управног одбора Фондације "Тијана Јурић", у школама у Бранковини и у Голој Глави говорио о трговини људима и прављењу лажних профила на друштвеним мрежама. То је предавање изазвало велику пажњу ученика. Представник полиције говорио је о начинима на која све деца могу да буду угрожена, одакле их све вреба опасност.

Директорица Милица указује да породица мора да врати своју некадашњу улогу, да буде заједница топлине, разумевања, подршке и највеће блискости. Деци не треба много нашег времена, она желе да своје време деле са својим вршњацима. Зато оно време које проводе у породици треба да буде време за искрен разговор, блискост, ненаметљиве савете и подршку.

Текст је део пројекта "Вршњачко насиље доноси несрећу". Пројекат је суфинансиран од стране града Ваљева са 190 000 динара.

Мијо Стојкановић

.