Господин Јаковљевић каже да његова породица плаћа држави порез по три основа. Он је власник транспортног предузећа и перионице на Белегу, супруга је преко 30 година власница салона лепоте. Све заједно то је 30 запослених. Сви су пријављени, плате су редовне.

Од задовољстава г. Јаковљевић приушти летовање на мору са супругом од десетак дана и више него добар аутомобил. Не зна где је Копаоник, Шпанија, Малдиви. Задовољство му је и да на родном Белегу  поседи са друговима из младости.

Зато смо мислили да је вредно осветлити његов пословни и животни пут. 

Ваљевска искра: Шта вас је повукло у приватни бизнис?

Драган Јаковљевић Бели: Кренуо сам 1989. године. До тада сам радио две и по године у "Феруму". Видео сам да то није за мене. У две године покренуо сам некако три посла. Са Дулом Јеринићем отворио сам продавницу ауто делова на брани у Градцу. Била је то прва таква продавница у Ваљеву, трећа у Србији. Затворили смо је неколико месеци пре него што је Дуле погинуо на ратишту. Потом сам отворио перионицу код мене на Белегу. Још као дечак у основној школи имао сам жељу да отворим перионицу. Са још тројицом ортака купио сам на лизинг нови камион.Они су полако одустајали, ја сам остао.

Како сте се одлучили за камионе?

Први камион купили смо скоро случајно на лизинг од "Стреле Даф". Цена му је износила скоро 300 000 марака. Пошто су ортаци одустали нисам могао сам да плаћам рате. Вратио сам камион и купио половни. Други камион је било још теже купити, трећи је већ било лакше - два камиона купују трећи.

Године 2005. банке су почеле да дају кредите. Купио сам камион хладњачу. Данас су ми свих 21 камион хладњаче. Када сам имао три хладњаче превозио сам робу за Италију, Немачку, Француску, Холандију, Шпанију, Португалију.

Пре десетак година преоријентисао сам се на Русију. Инстинкт ми је говорио да треба да се склоним из гужве и нисам погрешио. Посла је било а конкуренција није била велика. Испливао сам на том тржишту, постигао сам углед тачношћу, поштењем и држањем речи.

Зар се то не подразумева у послу?

Код нас је проблем што се људи продају за 100 еура.Транспорт свеже јагоде и трешње не трпи одлагање. Данас се беру, вечерас пакују, сутра се мора на пут. За четири дана воће мора бити у продавницама Русије.

Неки власници камиона имају заказану туру, неко им понуди 100, 200 еура више и они одоше на другу страну, изневере договор. Тако превозници избију на лош глас. Мени су нудили и по 500 еура да откажем заказану туру и да дам камион да се превезе роба за другог послодавца. Никада нисам пристао, никада нисам обрукао фирму, себе нисам обрукао.

Мени је пре две године једна угледна лизинг кућа оставила могућност да повучем значајан новац за куповину нових камиона. И ми смо купили седам камиона. Рекох да бисмо могли да купимо још камиона, али немамо возача.

Изгледа да су у вашој бранши возачи тренутно највећи проблем?

То је тачно. У последње три године осетио се мањак возача. Почели су одласци у Немачку, Италију, на Запад. Тамо кажу да зарађују 2500 до 3000 еура. Неки су отишли и за 50 еура на дан. Мада, савесни возачи и овде могу солидно да зараде. Са дневницама то је око 1300 еура месечно.

Ми нашим возачима никада нисмо остали дужни. Оно што фирма није наплатила возачи су своје наплатили. Сваке године неко вас закине, неко престане да ради. Некада пошаљемо камионе да возачи зараде своје плате., иако знамо да предузеће од тих тура неће имати профит. Са свим тим треба се носити. Када сам ја имао два камиона, неке моје колеге имале су 20. У међувремену њих у послу више нема, а ја имам 21 камион.

Како се догоди да неко пропадне а неко успе?

Велика упорност, велико нервирање, пословни инстинкт, ваљда срећа. Мени је телефон стално укључен, осим од пет шест поподне када се мало одморим и ресетујем. Камионе пратимо 24 сата, где је који на путу, где је дужи застој зовемо да видимо шта је. Где се догоди квар организујемо да се то горе поправи. 

Имам две кћерке које раде са мном у предузећу. Волео бих да наставе, али тежак је посао. Треба балансирати између возача, послодаваца, увозника, извозника.

Да ли је за посао важна стабилна породица?

Како да не! У овом послу морате се задуживати, узимати кредите. То код моје супруге изазива неспокој. Једино око тога имамо несугласица. Кћерке ме разумеју и подржавају. Не можете пословати без новца и добрих камиона. Ја младим људима који имају јасну пословну идеју, верују у себе и хоће да се посвете послу саветујем да се не плаше ризика. Ми у породици подржавамо једни друге, јер сви радимо пуном снагом. Супруга води салон 34 године. И она има седам радница. За све то време  није била ни дана на боловању. Када нам се 1988. родила прва кћерка ја сам годину дана радио од куће. Супруга је након 15 дана од порођаја почела да ради. И тако радимо без боловања 30 година.

Да ли вам је криво што држава у тој мери субвенционише стране инвеститоре а домаћим предузетницима не помаже да инвестирају?

Знам ја да су нам потребне стране инвестиције и да се држава довија да их доведе. Мени држава никада није помогла и не очекујем да ми помаже. Моји школски другови су и градоначелник и његов заменик. Када се сретнемо попијемо кафу а о послу никада не говоримо.

Ја бих и сада, без помоћи државе, могао да на лизинг купим 20 камиона и да проширим фирму за 20 до 30 нових радника. Не могу да нађем поуздане возаче.Зато не смем ни да купим камионе. Не могу да урушавам  углед који сам стекао.

А за посао за нове возаче и камионе не бих се плашио. Посао бих нашао. Да ме се не разуме погрешно, рејтинг моје фирме у иностранству врло је завидан. Мене Немци и Пољаци питају какав је ко у Србији, ако треба да раде са њима.

Какви су услови пословања код нас?

Зар има негде теже? Ми смо прошли санкције, бомбардовање, земља је била разрушена. То у Европи нико није прошао. А ми смо до распада земље били као Швајцарска. Када сам ја почињао од једне туре од Војводине до Косова могли смо да живимо седам дана без секирације. Данас мање зарадим на тури одавде до Белгије или Холандије. Када има посла сви јуре камионе. Када га нема цене стравично падају. Треба све то издржати. Морате стално бити активни, посвећени и рационални.

Ваше предузеће је, како се то данас каже, социјално одговорно.

Помогли смо новчано наше породилиште.  Помогли смо када су у Ваљеву биле поплаве. Помогли смо и Обреновцу, а наши камиони су бесплатно превозили ствари које је Црква прикупила за Обреновац. Чини ми се да постајемо солидарнији, макар у тешким тренуцима и када су у питању општа добра као што су породилиште и болница у целини или  оболела деца. То је свакако добро.

Како вам се чине прилике у Ваљеву?

Још се нисмо опоравили од пропасти великих друштвених предузећа. Када би се отвориле макар три солидне фабрике плате не би биле 300, већ 600 еура. Кажете да има радника који примају 25 000 динара месечно. Сви у ланцу морају да имају новац да би живот у граду функционисао. Ако је промет у продавници мали како ће радница имати више од 25 000 динара. Када сам ја отворио перионицу прали смо 60 возила на дан. Имао сам пет радника и ја сам помагао. Мени сада треба један човек да дежура. Има 30 перионица а људи немају пара.

Да сте на почетку да ли бисте поново прешли исти пут?

Искрено, бих. Сваки човек има неки сан. Мој сан је био да купим један камион. Стигао сам до 21. Ево сада треба да правимо велики паркинг простор код ресторана "Бирби" Ту ће бити радионица од 350 до 400 квадрата, да два шлепера могу да уђу на поправку. Правићемо и 1000 квадрата магацинског простора. Изгураћемо то за годину, две дана.

Кад се осврнем нисам мало постигао. Имам складну породицу, нисам имао великих траума. Имам пријатеље из младости на мом Белегу. Када заседнемо тада није важно ко је приватник, ко ради у државној установи, ко је у фабрици. Попијемо неко пиће, искрено поразговарамо, шалимо се.

Мијо Стојкановић

.