"Ми уочавамо забрињавајућу појаву, чак и међу ученицима примерног владања, да је тако мало саосећања према другом, тако мало поштовања права другог. Деца не резумеју да се простор наше слободе простире само до границе када не угрожавамо другог. То се не негује у нашем друштву, то се у нашем друштву заборавља".

Овако говори Зорица Милић, педагог у Основној школи "Нада Пурић". Зорица је педагог са великим знањем и искуством, а не либи се да буде веома одређена и да покаже став када се говори о вршњачком насиљу.

На почетку разговора развејала је наше предубеђење, и не само наше, да је утешно то што у ваљевским основним и средњим школама у последњих неколико година није било  насиља трећег нивоа. То је ниво насиља када се жртви наносе тешке физичке и психичке позледе, па до самог угрожавања живота.

"Кроз први и други ниво насиља ( гурање, ударање, шамарање, вербално вређање и понижавање, то избегавање и изопштавање неког) очитава се једна бахатост, небрига за права другог, шта тај други жели, на шта он има право. И то јесте забрињавајуће.

Нас брину и тзв. насилне реакције. Деца не умеју да контролишу бес, она су нервозна и љута, она се дунстају. Да ли су неиспавани, да ли их изнервирају игрице на телефону, углавном зачас "пукну". Боцне ли их само неко оловком, то је права провала беса и ружних, опаких речи.

Потпуно је необјашњиво, а масовно је; дечко стоји на вратима од учионице. Други дечак хоће да изађе. Не каже: Молим те, помери се да прођем. Не, него: Шта си се ту нацрто, кретену.И гурне га. Овај на њега замахне руком, овај се изазивачки врати. И када се потуку не знају да објасне зашто је до тога дошло.За то морам да прозовем родитеље. Они најчешће кажу код куће се тако не понаша. Код куће их је троје или четворо, дете се можда плаши а можда му се све чини. У разреду их је преко 20 и неће да му се увек учини.

Или кажу да то нешто њихово дете неће да трпи. Толеранција, међутим, није трпљење. Толеранција је да се избориш за своје ЈА на друштвено прихватљив начин. Прво ћу ти рећи шта ми смета, па ћу да те замолим да то не чиниш, па ћу захтевати да престанеш са тиме , ако желиш да се и даље дружимо. Па ако ти пређеш све границе, ја ћу те пријавити руководству школе, где и јесте место да се такве ствари решавају. У крајњем, пријавићу те и полицији, али нећу се дати испровоцирати да ти узвратим на исти начин, јер тада постајем део насилне ситуације, а тада се догоди да неко оде у болницу, а неко у СУП. Родитељи то у великом броју не разумеју и не знају да поуче своју децу. Они кажу: Врати му. И моје дете то неће да трпи.

Морам да признам и да наставници нису довољно обучени за решавање социјалних конфликата, конфликата у разреду. У својим стручним предметима они децу стављају пред проблем који треба решити, траже да деца размишљају, враћају их на почетак, па изнова док не нађу решење.  У конфликтима ученика они делују саветодавно: Ако то урадиш, чека те то и то, Обрати се ту и ту, Треба да се дружите а не да се тучете. То говори наставник на часу одељенске заједнице једном у месец дана или ређе. Говори он, а деца ћуте. Њихово биће се није покренуло, она нису размишљала о последицама својих поступака,  да ли су својим бахатим понашањем угрозили права другог, нису осетили емпатију за тог другог.

Ми имамо веома добре радионице за ненасилно решавање конфликата, али је наствницима остављено на вољу у којој мери могу да их похађају. Нема обавезности, па се задржало на ултимативним саветима.

Шта школе чине? Школе врло дословно и детаљно поступају када се насиље већ догоди. Тада се врло исцрпно испоштује цела задата процедура. Деца знају шта их чека, коме могу да се обрате за помоћ, деца се збрину а родитељи обавесте. Али то је рутина и процедура, додуше неопходна.

Нама насушно треба да охрабримо ту тиху већину да покаже став, да већина разреда а не само један ученик, каже насилнику: Доста је било. Престани или се нећемо дружити са тобом. Остаћеш сам. Да покажу пријатељство и саосећање са жртвом насиље.

До тада ми ћемо имати да су деца видела насиље, али кажу да нису била ту. Или да их се то не тиче, не односи се на њих. Засад. Не дај боже, још и да навијају. Насилник би се тек тад осећао као херој, са свиме што уз то иде.

И ми смо у школи, која има 600 ученика, имали  насиље првог и другог нивоа. Имали смо и навијања. Када смо децу питали зашто су се тако понашали, добили смо слегање раменима.

Ја сам у овом разговору више говорила о насилним реакцијама које су сталне и које нам указују на бахатост, на  одсуство културе и емпатије, поштовања за другог. А насиље је више пута понављано, стално малтретирање једне особе од стране друге особе или групе, у намери да жртва доживљава страх, бол, понижење или штету.

Да ли данас има више насиља него раније и да ли је суровије? Увек је било насиља, па и суровог насиља, пет на једног и навијања да насиље потраје. Данас је срећом сазрела свест да тако не мора да буде, да не морамо да трпимо насиље. Нулта толеранција на насиље у школама је веома важна идеја и програм".

Мијо Стојкановић

Текст је део пројекта "Вршњачко насиље доноси несрећу". Пројекат је суфинансиран од стране буџета града Ваљева са 190 000 динара.

.