Прво питање које је селектору Стојковићу требало поставити одмах после с муком избореног пласмана на Европско првенство јесте: Где му се изгубила игра која је красила репрезентацију, под његовим вођством, током квалификација за Светско првенство у Катару и посебно на одлучујућој, последњој утакмици са Португалијом. Те квалификације и посебно утакмица са Португалијом су нам пробудиле наду да је реперезентација заузела нови курс и да ће убудуће играти без непотребних комплекса, храбро и срчано. Узалуд смо се надали.

Игра  у Катару већ је била  веома лоше, и све после тога, укључујући и актуелно Европско првенство. 

Ми губимо утакмице на великим такмичењима још у свлачионици, пре изласка играча на терен, а можда још и пре поласка реперезентације на пут.

Тако је било и 2010, године на Светском првенству у Јужној Африци, тако и четири године раније у Немачкој и Аустрији, ако идемо даље тако је било и на Светском првенству у Шпанији 1982. На свим тим такмичењима реперезентација се урушила изнутра и испадала у групној фази. И на свим тим утакмицама наши су реперезентативци играли у страху, укочено, збркано и нису личили на тим. Само слеп човек не види да је у питању голи страх, а не да ли је позван овај или онај играч и да ли играмо у овом или оном систему. Играјући у страху наши играчи су знали да излаз виде или у добијању црвеног картона или у скривању једанаестерца без икакве потребе. Резулат унутрашњег урушавања репрезентације и страха  јесу и два катастрофална пораза на великим такмичењима од Аргентине и Холандије  са 6:0 и 5:1. С таквим резултатима скоро да више не губи ни једна репрезентација на свету, која се пласира на неко од великих такмичења.

Зашто долази до унутрашњег урушавања репрезентације питање је које нико од надлежних честито да постави и да сви заједно чујемо одговор. Само је Саво Милошевић, капитен репрезентације на Св. првенсву у Немачкој, у једном ТВ наступу казао де  је  био изненађен и  разочаран што се реперезентација тада изнутра распала. Нико од водитеља и присутних у студију није се сетио да упита Милошевића, шта он мисли зашто се то догодило.

И Иван Ћурковић, некадашњи голман Партизана и репрезентације, потпредседник Фудбалског савеза, председник Олимпијског комитета, такође у једној ТВ емисији пре неколико година је рекао да га зачудило што се репрезентација на два светска првенства у Јужној Африци и Немачкој распала. Ћурковић је био у својству функционера присутан, на лицу места, на оба такмичења. Мирослав Јестровић, некадашњи фудбалер, сада аналитичар, упитао је Ћурковића, зашто се то догодило. "Не знам", гласио је одговор. И на томе је остало.

Међутим, тешко је замислити да човек таквог искуства, успешан послован човек и спортски функционер, гледајући ту поновљену пропаст изблиза, ништа није запазио. Чак је и касније у интервјуу за једно хрватско гласило  своја запажања о унутрашњем распаду наше реперезентације учинио још нејаснијим.

Док се не суочимо с тим проблемом и док се не нађу одговори на та питања, ми ћемо служити за поткусуривање и за потцењивање. Играћемо плашљиво, кукавички - наши би фудбалери били најсрећији када би свих 90 минута могли лопту да враћају голану - и губићемо нечасно.

Од селектора Стојковића би требало тражити да надлежнима поднесе извештај баш о овим питањима, да га не смењују ако покаже да је свестан  проблема и да уз помоћ стручних лица, психолога, нешто може да учини да се стање преокрене. И обавезно му драстично смањити плату, јер је срамота примати толики новац за тако бедан резултат. Ако не пристаје на смањење плате, ако није свестан у чему је проблем с репрезентацијом, онда га сменити.

А за нас би било најбоље да више не подлежемо лажним надањима, да заборавимо на фудбал и да се бавимо нечим паметнијим. Ако је могуће.

Мијо Стојкановић

.