Када му је понуђено да преузме место начелника Одељења гинекологије др Димитријевић је поставио два услова: да сам одлучује о својим сарадницима и да му се дозволи обнова одељења. Сутрадан по именовању нови начелник је колектив упознао са својим циљевима, који су деловали преамбициозно. Био је то план да се гинекологија, свих шест одсека, доведе на ниво болница у најразвијенијим земљама. Тај посао је већ подалеко одмакао. Међутим, ако се све остави ентузијазму др Димитријевића, ако надлежно министарство не припомогне на основу овог што је већ урађено, воља и ентузијазам вредног и амбициозног начелника неминовно ће морати да спласну. 

"Гинеколошко одељење дуги низ година ради сасвим добро. Ми због порођаја и операција не шаљемо наше пацијенткиње на клинику у Београд.Не постоји техника, операција или порођај који ми не можемо да решимо. Шаљемо их само ако знамо да ће се дете превише рано родити и да ће имати  700, 800, 900 грама. За сада немамо услове за негу тако прерано рођене деце. Да бисмо избегли компликације око њиховог транспорта, само у том случају будуће мајке шаљемо за Београд. И ако наша анестезиологија није у могућности да уради анестезилошки део припреме за операцију", каже на почетку разговора др Димитријевић.

Ви позитивно гледате на посао, на људе, на свет.

Радим 24 године. Ако успевам да и данас сваког дана с радошћу идем на посао, зашто бих био незадовољан. Допуштам да сви нисмо у истој позицији. Рецимо, нисам морао да правим кућу, наследио сам је. Отац ми је био лекар, мајка стоматолог, сестра је лекар, стриц и његови синови су лекари. Нисам могао побећи од медицине. И пошто ми је то судбина, заволео сам је.

Ви верујете да се ствари могу мењати на боље и код нас и са нама оваквима?

Од априла прошле године до данас успели смо да сакупимо преко донација око 150 000 евра. И мени је то изгледало немогуће, али када сам пробао видео сам да се може.Наш народ каже: Ни мајка не да сису док дете не заплаче.

На основу чега сте мислили да ће људи бити спремни да дају не баш мали новац?

Када смо кренули циљ је био један добар ултра звучни апарат од 50 000 евра. Врло брзо сам тај циљ премашио. А можда сам сада у годинама (48) када ме пуно људи познаје. Познају ме можда на други начин него што познају друге лекаре. Људи су, велики број  њих су моји пријатељи,  препознали овај циљ, за који су рекли да је племенити, и хтели су да помогну. Нека предузећа су дала 10 хиљада евра, нека 14 хиљада, пуно их је са две, три хиљаде евра. Ђаци из Попучака прикупили су продајом старих ствари 14 200 динара. Та ми је донација веома драга.

Да ли сте гинекологију опремили у потпуности?

Нисмо још све. Идеја је била да прво набављамо ургентне и велике ствари. Купили смо два ултра звучна апарата један високе, а други средње класе.Сервисирали смо још један ултра звучни апарат, такође средње класе. Добили смо од добављача, због ових куповина, још један апарат на коришћење. Интернационални студио "Трнавац" донирао је 7000 евра па смо купили пет апарата: за мерење глувоће код деце, за мерење концентрације кисеоника и за интубацију тек рођене деце.

Шта вам је сада у плану?

Сада идемо опет на велику ствар.  То је набавка четири порођајна стола. Три су нам заиста неопходна за три порођајне сале. Четврти је за септичну салу, у коју смештамо пацијенткиње у септичном стању које немају уредне брисеве.

Један порођајни сто кошта 22 000 евра, па ви видите.Ових дана поново разговарам са људима из Ваљева и околине. Прилично сам исцедио људе у Ваљеву. Звао сам јуче једног пријатеља, привредника. Каже ми не могу сада да се чујемо у суботу. Зваћу га и суботу да видимо како ствари стоје.

А не желим да набављам кинеске столове који ће се покварити за две године. Желим да набавим столове од квалитетног произвођача који има сервисере у Србији. У болници "Драгиша Мишовић" после бомбардовања обновили су сву опрему. Када се после неколико година опрема почела кварити није има ко да је поправи.

После толико успеха у обнови одељења да ли сте се обраћали свом министарству да се укључи и да вам припомогне?

Нисам се до сада обраћао министарству. Тражим начин да то урадим. Ако пишем моје ће писмо завршити у столу код неког секретара, заборављено. Али размишљам логично: Ако је једна локална заједница сакупила  150 000 евра, зар министарство не би могло да нам поклони та три или четири порођајна стола. Нама треба и сто за царски рез, треба нам оперативни  сто за гинекологију. Тај сто кошта 55 000 евра и то је заиста превише за мене самог.

Може ли градоначелник да вам оствари контакт у министарству?

Градоначелник у овоме стоји уз нас. Имамо пуну подршку града. Крушик је прошле године издвојио 100 000 евра за оперативну салу ортопедије и 73 000 евра за нас. Писмо директору Крушика потписали смо заједно градоначелник и ја. Без његовог потписа ми бисмо добили вероватно не 73 000 него 7 000 евра. Узгред, наша болница за ове 24 година од како ја радим, од самог министарства није добила никад ништа.

Докторе, говорите о опреми која је неопходна, али шта је са условима за ваше пацијенткиње? У Београду на клиникама постоје специјалисти, опрема, а тоалети су олупани, без сапуна и тоалет папира.

Верујте да мислимо и о томе. Урадићемо двокреветне апартмане. Укинућемо да пацијенти купују иглу, шприцеве, завоје, тоалет папир и слично. Да двадесет пацијенткиња користе један и то запушен ВЦ. Ако ће се лечити на високом нивоу, треба да имају и услове као што је свуда у развијеном свету. Само треба да се зна да издвајања од минималних плата не могу да доведу до богатог здравства. Срећом ми још увек имамо свест да треба да помогнемо племенитој ствари или другима којима је помоћ потребна. Зато ја могу, уз велики труд моје две сараднице и мој, да прикупим новац за обнову породилишта. Зваћемо људе, организовати опет неку донаторску вечеру и успећемо. 

Да ли  ваше одељење има све кадрове који су потребни? Како је могуће задржати лекаре и медицинске сестре да не одлазе у иностранство?

Знам да родитељи говоре деци: Упиши медицинску школу и учи немачки језик. Агенције нашем средњем медицинском кадру, врхунски обученом, обезбеђују плаћен смештај и плату од 1300 до 1500 евра месечно. То је скоро четири пута више него што имају овде. Али, ако би се овде плате макар благо повећале, ако би данашњим ученицима Медицинске школе био обезбеђен посао многи би остали овде. Јер имају момка, желе да се удају, хоће да брину о родитељима. Румунија је преко ноћи повећале 2,5 пута плате у здравству и велики број људи се вратио. Када нама ускоро зафали средњег медицинског кадра ми ћемо снижавати критеријуме у школама.. А наш средњи медицински кадар је, понављам, врхунски обучен, њихове колеге у западним земљама нису им ни прићи. Тако ће ниво укупног здравства падати.

Имамо 55 медицинских сестара и толико је прописано. Али нама ће ускоро за две-три године у пензију отићи двадесетак изузетних бабица и сестара из бокса. Њихово знање и искуство је немерљиво. Ја бих сада од министарства требао да добијем дозволу да примим двадесетак младих сестара да се три године обучавају уз ове искусне сестре. Па када оне оду у пензију да има ко достојно да их замени.

Од лекара имамо 10 специјалиста. Имамо четири млада лекара од којих је један кренуо на специјализацију, двојица сада треба да добију специјализацију, један је секундарац и још двојица су на завршној години специјализације у Београду. Ако вам кажем да сам ја са 24 године стажа био задњи лекар који је из наше болнице упућен на специјализацију гинекологије онда можете закључити каква је политика вођена. Када сам се ја запослио на одељењу смо имали 21. гинеколога. Данас нас је девет или десет.

Ви ћете остати? Не намеравате да одете у Словенију или Немачку? 

Не мислим да идем. Ја овде имам све што волим: породицу,посао, град, реку, пријатеље. Дигнем и ја кредит, враћам га, али на Западу није хумани капитализам, већ организовано дужничко ропство. Ми морамо да чувамо наш начин живота, нашу породицу, свест о другом која код нас није још избледела. У томе је одговорност државе.

Разговарао Мијо Стојкановић

.