Као разлог што напушта предузеће Ден наводи малу плату. А умногоме је допринео да се то, сада и моје предузеће успостави као једно од најбољих за тај посао у Вегасу. Ја знам да је то Дену само изговор. Он намерава да почне да ради као водоинсталатер, што ће му омогућити да више буде код куће, а сматра да је тај посао и исплативији.

Брзо смо дошли у леп градић у Јути окружен Стеновитим планинама. Све што смо до тада изговорили у кабини камиона ту и остаје.

Дошли смо пред велику кућу у којој живи трочлана породица мормона. У гаражи је било пуно хране, како каже власник, довољно за његову породицу за годину дана. Ми коментаришемо да толике резерве хране мора да имају везе са мормонском религијом. У тешким кутијама налази се брдо конзерви. Људи су били врло љубазни према нама. Послужили су нас ручком, а господин нас је частио са толико новца да сам могао моју девојку да изведем на вечеру у отмен ресторан.

У повратку се заустављамо на безнзинској пумпи довољно великој да прими камион дужине кошаркашког терена. После брзог оброка одлучујем се и за кафу, коју покушавам да платим картицом. То иде споро, јер је на картици изгребан чип. Један брадоња у реду иза мене понудио се да плати моју кафу. "Ok. thank you", рекао сам.

Човек ме је онда запитао да ли и ја возим камион?

"Не", одговорио сам, трудећи се да му дам до знања да немам времена и да нисам у прилици ни вољан да се упуштам у даљи разговор.

"А да ли верујеш у Исуса Христа, нашег Господа?

Одговорих да верујем.  Многи људи би пресекли оштрије тај наметнути дијалог, али ја сам био знатижељан да чујем шта ми има рећи овај чудни проповедник на огромној бензинској пумпи крај аутопута у Невади.

Он ме онда узбуђено пита да ли верујем и у Светог Духа?

"Верујем", одговорио сам.

"Па ти си се изнова родио. Родио си се одозго. То је дивно", скоро да узвикује проповедник. "Слава Господу!"каже. Ја понављам: "Слава Господу!" Око нас нема других гостију, конобарице и шанкерице су ту, али оне су се на тој пумпи  сигурно свега нагледале и наслушале да би их та сцена померила из уходаног ритма кретања и понашања.

"Проповедник" почиње  да говори о благој вести, о Јеванђељу, и потреби да сви будемо као Исус. Морални аспект религије за њега је веома важан. Каже да не припада ниједној од безбројних протестанских цркава. Бог му је послао поруку да се не придружује ниједној. Бога је нашао у затвору када је имао 17 година. Више пута је прочитао Свето писмо и чита га увек изнова.

Ја потом седам преко пута њега. Кажем да сам православац, као грчки и руски народ. На парчету папира написао сам  на енглеском Акатист Покрову Пресвете Богородице, који се чита за помоћ у рату и у миру и у свим невољама:

" Теби, Предвечним Царем изабраној Царици неба и земље, узвишенијој од свих створења, која си некада дошла у Влахернску цркву на молитву, приносећи достојно поклоњење са благодарењем, ми, који смо у тами, са вером и умиљењем прибегавамо под Твој светли омофор; а Ти, имајући непобедиву моћ, ослобађај нас од свих беда, да Ти кличемо: Радуј се, Радости наша, заклони нас од свакога зла чесним Својим омофором".

"Изговарај ово док  будеш возио", рекао сам му. "Ми ово у нашим црквама певамо стотинама година". Насмејао се с одобравањем. Рекао је да се чувам, јер тамо у свету има пуно лажног учења. Захвалио сам, махнуо руком и оставио га у бару на огромној бензинској пумпи поред аутопута. Помислих носталгично да ми се у Србији овако нешто не би могло догодити.

Ден и Еди су ме већ чекали у камиону. За мало па да буду истински љути. Кажем им да сам  морао да одслушам упорног и страсног проповедника. Нисам желео да му учинм нажао. Прихватили су то с разумевањем и одагнали љутњу од себе.

Имали смо још сат и по вожње до Вегаса. Сунце је почело да залази а пустиња је почетком октобра изгледала моћно и прелепо. На радију је ишла песма мог омиљеног бенда из Сијетла. Убрзо смо стигли у Вегас. Остало је још да попијемо по неколико пива и да се опростимо од Дена. Он није скривао да му је тешко што напушта предузеће у које је уградио велики део себе.

Мој колега Шон, који нам се придружио, један од ретких високих Американаца, каже на то да је јуче имао тежак дан, али када је дошао кући и када је пред њега истрчао његов двогодишњи син, сви су га болови прошли. Он зна да ћу и ја ускоро постати отац, волео би да следим његов пример, да будем одговоран на послу и да бринем о породици. Шон тако каже да сам му драг човек и да ми жели добро у животу. Загрлио сам га као пријатеља.

Он каже да је сигуран да ће дати све од себе да свог сина изведе на прави пут. Шонове тетоваже по телу, које је добио у затвору, говоре да је он сам био добро загазио на странпутицу. Сада  зна да је то апсолутно погрешно, и да његов син неће ићи тим путем. Док то говори очи му блистају. Можда је то и суза у њима. Суза у оку мог колеге Шона који се вратио, али истински се вратио са странпутице. Такви људи којима се то догоди срећом и снагом њихове воље, овде су добри и поуздани радници, чврсти људи, одани и одговорни према породици.