Када хоће да одбрани градоначелника Виторовић каже, Познавао сам му прадеду, деду и оца. Ради се о поштеним људима. Исправност једне директорке објашњава чињеницом да је годинама ломио славски колач у кући њених родитеља.

Када хвали, као председника Вучића, рецимо, Виторовић каже, премерите километре асфалта, пребрјте новосаграђене и обновљене болнице, отворене  фабрике. После тога та похвала делује реално и истинито.

Виторовић је не од јуче сеоски трибун. Он зна колико деце има у селима до којих допире његов видокруг, колико има оваца, крупне стоке, какви су путеви и како живи сељак. Не само да зна он је здушно и речито на страни тих људи.

Али Виторовић такође зна да је ар земље у Лозници и Лукавцу коштао увек шест а не 120 000 динара. И није се либио да то каже, што је потпуније осветлило протесте и откуп земље  ради изградње пута до Непричаве.

Зато што говори у лично име, стоји иза својих речи, Виторовићу се и верује. Изузев ако не заступате апсолутно другачији поглед на свет и унапред одбацујете све што долази од владајуће већине. Виторовић је као заступник Народне сељачке странке изабран  за одборника на листи Српске напредне странке.

Одборници  већине скоро по правилу не поседују Виторовићеву аутентичност. У својим наступима  они одмах истакну визионарску, мудру и генијалну политику председника Вучића. Потом подсете да је Ваљево васкрснуло под њиховом управом, након што је било максимално упропаштено под ранијим властима, посебно под Демократском странком. Онда крене излив вишка самопоуздања, па се каже како ће СНС владати док је њима воља, а да ће тај и тај одборник побеђивати, у Новом насељу, рецимо, док год то буде желео, јер за противнике има неке безначајне политичаре.

То је изговорено неубедљиво, штурим, дрвеним језиком, као научено напамет. Остави вас равнодушним. А што се васкрснућа Ваљева тиче мораћемо да причекамо на реализацију најављених инвестиција и послова. Уколико се ујвећем делу то догоди моћи ће се говорити о озбиљном искораку и напретку града. А васкрснуће је превише озбиљна реч да би се користила у непостојаном политичком надметању.

Својим улогама али и способношћу да речито образложе тему, да брзо одговоре, да нађу простор за озбиљну критику или да на критику одговоре јаким и убедљивим аргументима  издвајају се шефови одборничких група СПС-ЈС Ђорђе Павловић  и СНС  Радоица Рстић. Чини се да те коалиције боље личност за те улоге  нису могле наћи.

Обојица су, међутим, на последњој седници скупштине показали да им фали добар корак после кога више нема повратка у политичку осредњост. Павловић је показао тешко објашњиву недоследност када је одлучио да са одборницима СПС-а не гласа за одлуку да се председник Републике Александар Вучић прогласи почасним грађанином Ваљева. А тај је предлог сам Павловић са Драганом Поповићем из ЈС изнео пред скупштину. Не бисмо волели да талентовани Павловић помисли да је у нашој политици сасвим у реду да данас говорите једно а сутра друго и да вас дата реч и обећање не обавезују. Говоримо то на основу не малог искуства у посматрању ваљевске политике.

Радоица Рстић је без потребе био помало пакостан према новом одборнику Локалног фронта Жељку Трифуновићу. Трифуновића је стегла трема па је уместо да каже, Ја као нови одборник, казао Ја као нови грдаоначелник. Рстић га је дочекао са Што је баби мило то јој се и снило, али то се теби Трифуновићу никада неће догодити. При томе је знао да је то Трифуновић рекао под утицајем треме. Било је довољно што је пре тога рекао да је Локални фронт са неоприхватљивим транспарентом  дочакео председника који је у Ваљево дошао с најавом озбиљних послова. Говоримо о неопходном осећају за меру.

Дакле без научених стотинама пута поновљених фраза, без недоследности и непоштовања властитих речи и без ситничаве осветољубивости. Зато као другачијег истичемо Драгомира Виторовића. После толико година у политици он није одрвенио, није заборавио да говори човеку блиским речима, стало му је да укаже да  поштење, углед човека и породице нису прегажене  вредности. За узврат на ове речи Виторовић више никада неће питати где је ко рођен (у томе није једини) и ко има  права да говори и брине о Ваљеву. Јер нико није без греха, осим зна се Ко, па ни Драгомир Виторовић. Та увредљивост не приличи господственом српском домаћину.

Анализу би у овом контексту заслуживали и Небојша Тадић, Жељко Трифуновић и Драган Поповић, али бисмо тиме, у овом моменту, разводнили основну тему.

Мијо Стојкановић

.