Потписник овог текста чека да га по реду прозову у лекарску ординацију, за послове у СУП-у и општини не тражи посреднике, путује возом и одлази у трговине. Зато може да посведочи да однос надлежних службеника према обичном човеку и грађанину скоро да никада није био нељубазнији, па и осорнији. Ако градимо путеве, фабрике и болнице и човек би морао да буде поштован и усправан.
О овоме што тврди потписник текста има непосредан увид у Ваљеву и Бајиној Башти. То је ваздух и тло Србије. Летос је Бајину Башту посетио председник Александар Вучић. Председник је обећао да ће држава у наредних неколико година уложити око 100 милиона евра у ову општину. Темељно ће бити реконструисан пут за Ужице, пробијен тунел кроз Кадињачу, већ се гради пут о Митровца до Мокре Горе.
Чувши та обећања грађани су без проблема одбацили приговоре да председник нема уставна овлашћења да то чини. Резон им је да је председник за ова обећања, као лидер најјаче политичке странке, могао да делегира, рецимо премијерку Ану, којој би грађани узгред много мање веровали.
Након председникове посете и ауторитет председнице општине Весне Ђурић преко ноћи је значајно ојачао. Њена улога је била да зна све што је потребно о Бајиној Башти. И она је знала: колико има ђака, колико запослених и незапослених, колико брачних парова и разведених, и што је важније знала је колико сваки од тих пројеката треба да кошта.
Када се ови пројекти заврше, и они други који ће допринети улепшавању овог и сада лепог градића, то ће бити место као са некадашњих разгледница.
Међутим, на шта човек наиђе код појединих службеница у СУП-у, катастру, Дому здравља, то је далеко од сваке предусретљивости и љубазности. Те службенице као да очекују скорашњи смак света, па више не морају да подлежу никаквом реду и обзирима.
Ваљево ће добити брзе траке, као и две немачке фабрике, завршава се Дом за стара лица и темељно реконструише фрекфентна и лепа Ул. Вука Караџића. Међутим и овде у одређеним здравственим ординацијама, све под плаштом заузетости короном, гледају да вас проследе даље, да се неко други бакће са вама. На Железничкој станици као да сте дошли да опљачкате железницу а не да за свој новац купите карту.
У оваквим стварима ви морате навести одређене приемре и ми смо их навели. Сад ако неко очекује које службенице, ко је био у смени на Жел. станици, које ординације, опростите, али просто дотле ићи није упутно ни могуће.
Једна надасве скромна и културна девојка пре годину дана се са својим животним партнером доселила из Лондона у предграђе Ваљева. Имајући одређени комунални проблем она је одлазила у општину да то реши. Каже да у Енглеској, када имате сличан проблем, надлежни се упрегну да са вама заједно пронађу решење. Овде, каже та девојка, као да се труде да проблем учине још компликованијим и нерешивијим.
И не само то: животно искусни и разумни чланови владајуће странке у незваничним разговорима напомињу да је и у оквиру њихових редова приметан забрињавајући дух и пракса грамзивог користољубља, најчешће спровођеног кроз јавне набавке.
Једном је покојни владика Милутин казао да је Цркви доста зидања, на крају крајева трошних храмова, да је време да се зида Црква у душама људи. Тако и ово: Време је да се СНС окрене ка унутра, да поред аутопутева, фабрика и болница, за шта ће има свако реалан одати признање, као и за набавку вакцина, промисле о положају човека, о његовом осећају за праведност данас, о понашању службеника пред које тај човек долази.
Јер, Ј. В. пријатељ потписника текста, каже "да је људима важно да имају осећај да постоје правда и праведност око њих, као хлеб насушни. За више праведности одрекли би се којечега". Било би охрабрујуће ако је тако.
Власт је ојачала, странка је организована и јака, страначки повереници на свим нивоима имају овлашћења већа него некадашњи комесари. И у тако јаку странку као да сеувукао страх да изгуби изборе и у најмањем селу, па се силна енергија дигне да се то не би догодило.
Ми, нажалост још увек живимо у друштву у коме политика претерано утиче на животе људи. Зато ово о чему покушавамо да говоримо треба да пође од врха владајуће политике, па да прихвате и други.
У томе не ослобађамо од обавезе ни градоначелнике, који су се у ова два наша случаја захваљујући побројаним инвестицијама измигољили из политичких пелена и проходали. То стеченог ауторитета дужни су да уложе на омекшавање у уљуђивање друштвене климе у својим срединама.
Ако не буде тако, заиста какви ће се људи, симболично говорећи, кретати новим аутопутевима? Не желимо систем који ће довести људе у ситуацију да се по положајима и материјалном стању вишима од себе понашају понизно, а према нижима осорно.
За крај један паметан цитат: Марко Павићевић, доцент на Универзитеу Сингидунум:Треба нам систем у коме се послови не добијају преко кумовских веза, који грађане ослобађа а не примитивизује, систем који креира хармонију у друштву.
Мијо Стојкановић
.