"Да ли је то што су они чулима својим опазили нелогично и парадоксално, они неће да знају! Они знају само оно што и тврде, наиме, да су својим очима видели жива човека, који је као мртав пре тога у земљи био сахрањен. Ко тражи од њих да докажу да су видели, тај тражи да се најјачи доказ доказује доказима слабијим. Јер у овом случају и математика и логика слабији су као доказ од једног виђеног факта. Они не доказују тај виђени факт ничим, али они га потврђују целим својим животом и радом. Они посвећују цео свој живот проповедању онога што су очи њихове виеле.  Они због тога напуштају своје огњиште, своју породицу, и своју отаџбину, и излажу се због тога страшним  поругањима и гоњењима и трпе најужасније муке, и због тога најзад мученички умиру. Да су апостоли тврдили васкрсење Христа из мртвих, и за то тврђење добили мермерне палате поред Иродове у Јерусалиму, или звање сенатора у Риму, одмах би се њихово тврђење обелоданило као лажно и разумљиво. Но њихова прповед добија вид истине оног часа, од када они почињу тој својој проповеди жртвовати и своје имање, и време,  и пријатеље и здравље и своју срећу, срећу малих и вредних људи, склоњених од зависти и све, све. 

Кад су први пут апостоли проговорили о васкрслом Христу, људи су се смејали и називали их пијаним. Кад су други пут проговорили, људи се нису смејали, али су их могли назвати потплаћеним. Кад су их људи ставили на муке и опет чули исте речи из њихових уста, тад су се замислили. И тек кад су их људи видели, да и крв своју не жале да пролију за речи о васкрсењу, поверовали су им. Не логика, но крв мученика доказала је васкрсење Христово".

Монах Тадија: Две беседе

Издање манастира Ћелије

Уредник: ђакон Љубомир Ранковић

"Ваљевска искра" све људе добре воље поздравља са: Христос васкрсе!

.