Са свештеником Милинком разговарали смо у  канцеларији Хришћанске заједнице, која је уједно и магацински простор. Протојереј Милинко је веома посвећен човек помагању сиромашних људи. Тај посао обавља пуним срцем, без задршке.

Током прошле године Хришћанска заједница поделила је око 400 пакета с намирницама, 1 500 одевних предмета као што су јакне, тренерке, панталоне, 115 школских ранчева напуњених свескама, бојицама, перницама, шестарима, лењирима и троугловима.

Уочи Божића Хришћанска заједница је поклонила 57 печеница најсиромашнијим породицама и члановима Удружења "Загрљај" које окупља родитеље и њихову децу са сметњама у развоју. За њих је Заједница прошле године организовала и два поклоничка путовања.

Међу те људе отац Милинко са својим сарадницима доноси утеху и милосрђе конкретизовано  неопходним стварима. Он је и изузетан познавалац наших социјалних прилика.

Оче Милинко, има ли пуно сиромашних људи и породица међу нама?

Како да не! Јутрос је била овде жена, одавде из града. Каже да јој је муж у болници, а она не ради. Касније ће добити његово боловање, а сада нема ни динара. Помогли смо јој. Јесенас је била друга жена. Плаче, суза сузу стиже. Стид је што је дошла. Могу људи да лажу, али да плачу и да лажу-тешко. Каже да три дана хлеба није јела. Да заиста нема.

Још један случај. Дошао сам једну у кућу да светим водицу пред славу. У кући су две жене и једна девојчица. Сиротиња. Освештам водицу, новац не очекујем, пожелим срећну славу и спремим се да одем.

Једна од жена каже да ове године неће славити, јер немају пара. Па, не морате правити гозбу, купите свећу и вино, спремите жито и колач, за толико имате, кажем им. Једна од жена каже да немају ни за толико.

Пометен изађем и одем да нешто обављам по граду. Навече се вратим. Оне су мислиле да сам нешто заборавио. Извадим унапред припремљене две хиљаде динара и дам им да прославе. Жена која је примила новац, када је видела да су две хиљаде, враћа ми хиљаду динара. Каже да ће им бити довољна хиљада. Нисам хтео да узмем. Рекао сам да купе два килограма роштиља за себе.

Отерали смо неколико метара дрва породици горе код бране. Ради само отац, реже лим и гвожђе на неком стоваришту. У породици је супруга и три девојчице. Две иду у школу, трећа од 13-14 година је слепа. Мајка мора да брине стално о њој. Кажем: Човече, па што нам ниси раније рекао? (За његову ситуацију чуо сам од других.) "Коме је стало до моје муке, одговорио је. Има људи који трпе до невероватних граница.

Пуно је људи остало без посла. Породице живе од 25 000 динара. То је веома тешко. Али тешко је и присећати се тих тужних ситуација.

Како дознајете коме треба помоћи?

Најчешће преко парохијских свештеника. Дође неко, жали се, моли за помоћ. Ја га посаветујем да се обрати свом свештенику, да ми он потврди да је то тако. Најчешће парох то и потврди. Када ми кажу да не знају ко им је свештеник, да не примају свештеника ја сам у дилеми. Прими свештеника у кућу, не мораш да платиш, ако немаш. Ја сам у Буковици био 22 године свештеник. Било је сигурно 50 кућа у селу у којима за тих 22 године нисам узео ни динара.

Или човек кука како му деца немају шта да једу, а пуши цигарету преда мном. Бајо, штеди и ти мало, кутија тих цигарета кошта близу 300 динара.

Ви сте духовник Хришћанске православне заједнице постали пре две године одлуком владике Милутина. Пре вас заједница се није бавила хуманитарним радом.

Јесте делимично. Не овако опсежно и у континуитету. Хришћанској заједници хуманитарни рад није првенствени задатак. Ми смо окупљени да узрастамо у вери, да живимо вером и да будемо светао пример осталима.

Црква нема посебно одвојен новац за хуманитарни рад. Међутим ако као свештеници говоримо о љубави према ближњем, бризи за немоћне и болесне, солидарности за брата поред тебе, онда им се мора и помоћи када су у невољи. Без практичне помоћи, узвишене речи остају непотпуне.

Како сте ви дошли на идеју да се бавите практичним милосрђем?

Желео сам да дам пуни смисао речима о љубави, милосрђу и солидарности. А нисам ја свештеник од јуче. Био сам парох у Оровици, на Бобији, шест година. У Буковици 22. У Ваљеву сам четири године.

Када сам био парох у Буковици, године 1993, када је Милошевић успоставио блокаду на Дрини, ја сам организовао прикупљање помоћи за војску у Братунцу. Сакупили смо 38 метара брашна, шесто килограма масти, 1000 кг пасуља, толико и кромпира, 1000 кг каишева сланине, 141 пар вунених чарапа, тридесетак џемпера, 40 литара ракије. Цела парохија учествовала је у прикупљању помоћи.Имали смо проблема на Дрини од наше полиције, али смо на лукавство успели да отпремимо помоћ.Рекли су ми тада да ће Братуначки корпус моћи да се храни месец дана. 

Познавао сам прилике и овде у граду и по селима, видео сам сриомашне људе и сматрао сам да треба нешто да предуземем. Владика Милутин је разумео и подржао ме, подржале су ме и колеге свештеници. Нисам очекивао да ће се ово толико развити, али хвала Богу све иде како треба.

Ко вам помаже у свему томе. Како прикупљате то што делите сиромашнима?

Доноси нам народ који има. У палионици за свеће имамо касицу над којом пише да су то прилози за сиромашне. Помажу нам трговине Еуропром, Патак, Сезам. "Човекољубље", хуманитарна организација наше Патријаршије, послала нам је два комбија ствари. Донатори су нам с времена на време и ваљевска предузећа.

Али ми имамо пријатеље Хришћанске заједнице младиће који су молери, мајстори за белу технику, електричари. Они иду где их упутимо да реновирају кућу, да поправе веш машину, да стиропором изолују зидове, промене део столарије. 

Да ли сте ви, оче Милинко, задовољни свештеничким позивом?

Ништа друго нисам желео да будем. Потичем из побожне породице. Рођен сам у Ситарицама. Ту живе Милосављевићи, Јовићи и Јаковљевићи. Потичемо од тројице браће. Данас нас је осам активних свештеника.

Као свештеник стално сам у вери. Колико сам искрен и добар верник то Бог зна. Волим што сам завршио Богословију у Сремским Карловцима. Какве сам само предаваче имао. Мој разредни старешина Марко Шпановић из Пакраца, колико је пута бацио дневник и рекао "данас децо, нећу ништа да вам предајем, хоћу да вас учим животу, да постанете добри људи и свештеници". Па Цветко Миливојевић из Бачеваца, са Дрине. Предавао је Апологетику, Беседништво и Историју Српске цркве. Знао је да заплаче на часу када би говорио о свештеничком позиву и о светитељима. Колику је он жељу имао да од нас створи праве људе и свештенике. Говорио је да бити свештеник не значи обући мантију и као јуне отићи у народ. "Ви треба да будете светлост народу, да народ у вама види нешто што заиста вреди", говорио је.

Осетљив сам човек, ломи ме када видим сиротињу, несрећу, неслогу. Убију ме сахране младих људи. А радујем се слози у породицама, потомству, побожним људима.

Како ће се развијати  хуманитарни посао Хришћанске правосалвне народне заједнице?

Створили смо све услове да се тај посао добро развија. Радимо га душом и срцем. И Награда града Ваљева којој се радујем, треба да осветли наш посао. Да нам локална самоуправа помогне да смањимо круг несрећних због сиромаштва. Макар у оној мери у којој помаже хуманитарне организације неких других конфесија које постоје у Ваљеву. Ми наш народ нећемо оставити.

Разговарао Мијо Стојкановић

.