Значи док су људи веровали у Бога све су наде и очекивања биле усмерене ка горе и то и је некако давало наду и потпору. Сада немамо неке доктрине које су, како то кажу постмодернисти, неке велике приче у смислу да ће бити неког колективног спасења, у смислу да се направи хиљадугодишњи рајх или комунизам, као бескласно друштво. Сада се тоталитаризми не обраћају масама, него појединцима. Тако имамо доктрину политичке коректности или мултикултуралности, имамо нови тоталитаризам у виду антипушачке хистерије. Значи увек се нешто нађе; рецимо нацисти су убијали зато што нисте имали чисту крв, а сада ће да вас убијају ако немате чиста плућа. Неће још, али ће доћи до тога, ближи се тај дан. Тако да та тоталитарна природа човечанства непрестано налази начине да исплива. Ми константно имамо проблем организовања. Био сам једном приликом у друштву са покојним премијером Зораном Ђинђићем, када га је новинар Драган Бујошевић питао због чега се не помири са Војиславом Коштуницом. Било је то још за владавине Слободана Милошевића. Бујошевић је казао немојте се свађати, помирите се и уједините док не уклоните Милошевића, а после се понашајте како морате. Ђинђић каже: Не могу ја са њим, имам намеру, волео бих да се помиримо, али ја увек говорим о друштву, а он о држави. То је наш проблем, јер ми не можемо никако да се конституишемо као друштво, да друштво буде примарно, изнад државе. Да се држава схвати као сервис друштва који ће бринути о комуникацијама и одбрани територије, то је задатак државе у нормалном свету. И тако је свугде осим на Блиском истоку, у Кореји и у Србији. 

Када се будемо конституисали као друштво, а држава буде сервис тог друштва, биће све у реду. Док је држава све и свја, а друштво сервис државе, место одакле ће да извлаче новац, да становници државе служе као топовско месо или као робовска радна снага, стално ћемо грцати у једном оваквом полусистему, свеједно да ли се тај систем зове књажевина, краљевина, да ли је комунистичка република или ова полудемократија, увек имамо некакав мучан осећај да нешто не штима, да није све онако како изгледа, да много, много тога има у некаквим сивим зонама, и ја не знам стварно када ће до тога доћи, али сумњам да ће то бити баш тако скоро. 

Емитовано у емисији ''Без анестезије''