Било је то 1987. године, за време моје прве године у Ваљеву. Једне топле нуспешне мајске вечери управо ми је тако требало да разговарам: О животу и о смрти. Тако сам се осећао.
Извештавао сам са Трећег Џез фестивала у Ваљеву. Са саговорницима сам се јављао у "Програм у боји", веома престижну емисију Радио Београда. Пуно сам очекивао од тог јављања; да се покаже да могу успешно да се бавим радијским послом, да се може озбиљно рачунати на мене. Није испало како треба. Није било онако како сам очекивао. Мало је рећи да сам био веома нерасположен после тога. Седео сам дуго на обали Колубаре и размишљао. Било би најбоље да се покупим и одем одавде. Из овог града сасвим задовољних, мени се чинило ничим запитаних људи. Завидео сам пријатељима и познаницима који су лако доносили тако радикалне одлуке: није им се негде допадало, лоше су се осећали - дигли би се и отишли. Али за свршене студенте Факултета политичких наука, одсека међународне политике, у то доба није баш било посла на сваком кораку. Далеко од тога.
И тако сам неопорављен кренуо у моју подстанарску собу, у згради сасвим близу Дома културе. И чим сам ступио у Синђелићеву улицу на другој страни сам запазио ту жену. Познавао сам је површно, радила је на трафици а сретао сам је и у једној кафани у којој је она повремено мењала конобарицу. Била је коју годину старија од мене, витка, с неком тежином у очима.
Знао сам да то не треба да урадим и одмах сам знао да ћу то учинити. Прешао сам коловоз и подигао руку да јој поручим да застане. Рекао сам: "Добро вече, молим те, потребан ми је минут твоје пажње".
"Изволи", казала је.
"Неопходно ми је да разговарам са тобом, макар пола сата"
"Младићу, једва да те познајем; видиш колико је сати, ја сам уморна идем с посла; нађи неку млађу и залуднију па разговарај целу ноћ".
"Нисам у прилици да тражим било кога другог а разговор ми је заиста важан".
"О чему хоћеш баш са мном да разговараш?"
Пожелео сам да јој кажем као Борис Пастернак Јосифу Стаљину на исто питање: О животу и о смрти.
Знао сам да не би разумела, да би се преплашила. А заиста ми је и требало тако да разговарам: да се гласно питам зашто су људи одувек тако лако уништавали и газили најбоље међу собом? Коме сам ја важан, ако уопште јесам било коме важан? Да ми је увек било стало до пријатеља, да ми пуно значе књиге које сам прочитао и филмови које сам гледао. Да сам тамо угледао свет бољи и лепши од овог у коме јесмо. У ставри, мислим да није ни било важно о чему ћу говорити, било ми је само потребно да говорим, а она да пажљиво слуша и понекад да климне у знак разумевања и одобравања.
Рекао сам, ипак, да то о чему желим да разговарам не могу да јој кажем ту на улици. "Станујем ту у близини, скуваћу ти кафу или чај, ништа ти се лоше неће догодити осим што ћеш закаснити кући највише сат времена".
Погледала ме нељубазно право у очи. Чинило ми се да то дуго траје. Онда јој се јавио разлог због кога би могла да пође са мном. Приметио сам то у њеним очима, у изразу лица.
"Хајдемо", рекла је тихо и одсечно.
М. Стојкановић
.