Ови су дани право време за подсећање на то. У детињству, на Божић, смо устајали врло рано. Не после пет и тридесет. Мајка је устајала још раније да умеси и испече чесницу. У петнаест до шест дошао би стриц, очев рођак, да као положајник креше ватру. На пола пута он би се срео са мојим оцем који је био положајник у његовој кући.

Стриц би на плотну од  шпорета ставио метални новац, орахе и бомбоне. Машицама би проџарао  ватру и потом се поздравио са свима нама. За столом чекали су га ракија, пршута, сир. Стриц је био добар човек и ми смо га волели. Био је благ и лепо је разговарао.

Атмосфера за Божић била је свечана. Сви смо били одевени у најчистију могућу одећу. Што је било важније старији укућани су се тог дана, и тих дана, једни другима обраћали обзирно и благо. Биле су заборављене све размирице који свакодневни живот у заједници са собом носи.

И тако тек што би почео разговор ваљало је из топле куће изаћи на мраз. Морало се у школу. Аутобус је долазио у шест и тридесет. Настава у удаљеној основној школи почињала је у седам и петнаест. Добро се нису сетили да почиње макар у седам сати. Ни данас ми није јасно где су наставници у то време журили.

Држави почетком седамдесетих прошлог века није падало на памет да за Божић деца остану код куће. Бојала се топле, благе и богоугодне атмосфере Божића. Чак и када би деца отишла за црквену славу на вашар код цркве, на коме је било тако привлачних тезги са колачима, учитељ је дознавши то кажњавао батинама ту децу. Како је то дознавао? Па, деца су простодушна и наивна, а неко им је рекао шта треба да чине.

Пример из литературе, "Деца Арбата" Анатолија Рибакова. У сибирском прогонству разговарају о приликама у Совјетском Савезу под Стаљином, млади комуниста, студент, и неколико нереволуционарних социјалиста које су бољшевици прегазили и прогнали у Сибир. Један од њих каже младом комунисти, прогнаном због сасвим безазленог разлог: "Ваш главни грех је што сте људима забранили да показују доброту и милосрђе. А без тога не може бити за човека праведног друштва". То што се догодило у СССР збило се и у другим државама где је успостављен једнопартијски комунистички систем.

Данас, ваљда, људима код нас није забрањено да буду добри и милосрдни. Треба их подстаћи и помоћи да то стварно и буду. То може и треба да уради наша Црква. Нема ко други. И не осећа се позваним нико други, ни просвета ни држава. А јесте да је још Платон написао да је основни задатак државе да оне који живе у њој  чини бољима него што јесу. Ако то не чини нема разлога ни да постоји.

Мијо Стојкановић

.