Филип Ш. (25 година), Београд

"Мој проблем је зависност од коцке. У томе сам око шест година. Мислим да је зависност од коцке тежа и опаснија од зависности од хероина. Људи продају и што је њихово и што није њихово и што имају и немају само да би то нешто одиграли.

Играо сам највише рулет. Доста сам пара изгубио, доста сам се и задужио. Пуно сам проблема направио родитељима, много сам проблема направио себи. Када немаш пара за коцкање мораш да лажеш-мажеш, да фарбаш друге како би дошао до новца.

Са 20 година сам прокоцкао стан. Био сам изгубио појам шта је добро а шта лоше. Нисам имао представу колико сам ја нечега туђег потрошио, кога сам све од својих одгурнуо од себе.

Психички сам био пао. Братија ми је овде помогла да се придигнем. Овде има старијих, искуснијих од којих се има шта научити.

Наравно да ме схвата страх од изласка одавде. Ја желим да изађем, али ме страх да ли ћу се опет задужити, да ли ћу неком направити проблем, да ли ће се неко убити због мене, да ли ћу се ја убити.

Углавном,борим се. Млад сам, имам зашта да се борим. Имам стабилну породицу: мајку, оца, брата и сестру. Имамо породични посао. Подржавају ме што сам овде. Када изађем не морам да бринем за посао, могу одмах да се укључим у рад са породицом.

Како сам почео да се коцкам? У крају где живим навече све сија и блешти. Где год се окренеш - кладионице. Неко каже да је добио синоћ велики новац, ти помислиш дај да и ја пробам. И за трен ока си у проблемима до изнад грла. Потонуо си.

Овде сам шест месеци. Задовољан сам. Одговара ми дисциплина и што се у свему што радимо види смисао. Волим што сње лечимо на природан начин, вером.  

Дамњан П. (25) Цетиње

"Ја сам почео са психоактивним супстанцама од своје 13, 14 године. У почетку је то била марихуана, као и код већине зависника.Касније сам узимао све што ми је одузимало свијест и што ме могло дистанцирати од стварности. Нисам имао проблематичан живот. Јесте ми мајка дуго боловала и касније преминула. То ми је тешко пало. Али ја сам у свијет дрога ступио зато што сам себи створио осјећај чамотиње, усамљености, тежине, туге. Изабрао сам дрогу као лакши пут за бјежање из таквог стања. Ја нисам могао себе да замислим на редовном послу, да живим уобичајено као и огромна већина људи. Данас мислим да је у томе, у тзв. обичном животу, сва вриједност и мудрост.

У мене се увукао страх да не могу да стварам, да не смијем јавно да наступим, ако не узмем дрогу. Ја сам завршио трогодишњи факултет биологије, стигао сам до дипломског на Факултету драмских умјетности на Цетињу. Радио сам у позориштима у Црној Гори, Србији и Словенији. Објавио сам књигу поезије, писао текстове о култури за значајне новине и портале. Да бих све то радио ја сам морао да се дрогирам. Другачије нисам могао. Узимао сам хероин у вену и то у великим дозама. Мислио сам да то нико не зна. Мислио сам да нисам зависник и да могу да престанем када пожелим. Када бих се после рада у позориштима вратио на Цетиње, примјетио бих да ме пријатељи и суграђани избјегавају, да ме сажаљевају. Ја се нисам обазирао на то, мислио сам само како да дођем до следеће дозе.

Али сам тако урнисао породицу, пријатеље, на крају своју каријеру. Одједном сви су знали ко сам, шта узимам. Тешко сам долазио до посла. Брат је почео да закључава своју собу од мене, отац ме је на крају избацио из куће.

Мене је и сада страх да ли ћу моћи да стварам и радим у позоришту без наркотика. Лијечио сам се три пута до сада у болницама: метадонима, разним таблетама. Све су то само супститути. Развуку вашу зависност, али је не излијече. Сада сам овдје по први пут на лијечењу на суво, како се каже у жаргону.Раније сам имао надмен однос према религији, потцјењивао сам је.Сада сам прихватио вјеру, утврђујем се у њој и осјећам се добро".

Богдан Ц. (19) Херцег Нови

Желим да се промијеним. Имам жељу за животом. Овдје сам дошао на препоруку оца Александра. Било ми је у почетку тешко да устајем рано. Сада сам се на то навикао. Научио сам да мијесим тијесто и да спремам храну. Родитељи и сестра ће ми доћи на Сусрет за два дана. То је овдје у Лазравцу. Родитељи су били да ме посјете после првог мјесеца мог боравка овдје и после трећег мјесеца. Нисам завршио средњу школу. Понављао сам у трећој години Грађевинске школе.

Почео сам да узимам марихуану са 13 година. Убрзо то ми је постало слабо. Требао ми је јачи осјећај. Прешао сам на "брзине" и на ЛСД. Нисам узимао хероин.

Што каже отац Александар да свако од нас има понеког друга који је преминуо од дроге, ја имам једног који је од тога умро. То је морала бити опомена.

Мијо Стојкановић

Пун идентитет ових младих људи познат је редакцији портала

.