У понедељак 19. јула 2010. године у преподневним сатима churter летом Београд - Јереван кренуо сам у постојбину предака, далеку Јерменију.
У понедељак 19. јула 2010. године у преподневним сатима churter летом Београд - Јереван кренуо сам у постојбину предака, далеку Јерменију.
Дуго сам се припремао за то путовање. Неколико дана пред полазак успео сам да добијем адресе и телефонске бројеве наших рођака који су се још далеке 1966. године одселили у Јерменију.
Након трочасовног лета, у касним поподневним сатима, авион из Београда слетео је на аеродром Звартонц у Јеревану. Температура у граду износила је 40 степени Ц. Са оближњих брда ветар (хое) је дувао кроз град и стварао хладовину (шук).
У аеродромској згради један од цариника, држећи мој пасош у рукама и видевши моје генералије, строго ме је питао: ‘’Хајерен кидек, арач, анкам ајс дегхек?’’ (Говорите ли јерменски, да ли први пут долазите у домовину?) Љубазно сам се представио и оговорио потврдно. Након кратких консултација, добро ме осмотривши, службеник владе вратио ми је визиран пасош. На моје питање: ‘’Кани веђарвадз бетке енем? (Колико треба да се плати?) одговорио је уз осмех: ‘’Вочинч, јехпајр, анцир!’’ (Ништа земљаче, прођи.)
После царинске контроле и добијања визе, упутио сам се ка излазу из аеродромске зграде. Знао сам да ме чека Ара Оскањан, мој рођак у Јерменији. Међу гомилом земљака који су чекали своје најмилије из ‘’далеког света’’ за тренутак наши су се погледи додирнули и предамном се створио горостас и људина са широким осмехом, који ни једним својим гестом нити изгледом не подсећа на (Хајастанце) локалне Јермене.
Ара Оскањан рођен је у Београду 1953. године, од оца Василија-Вахеа (1921. Ваљево-1989. Јереван) и мајке Љиљане, девојачко Антонић. По занимању астрофизичар, др наука, дуго времена је радио на опсерваторији Пјураган.
Те ноћи остали смо будни до раних јутарњих сати. Прегледали смо избледеле фотографије, пожутела писма, породично стабло, и по први пут упоредили две различите, али приближно исте варијанте рода Дер-Хазарјан, Јегхицарјан и Техлирјан, које су се разделиле почетком 16. века.
Код мене се налазила форма породичног стабла коју је начинио Васкен Марковић- Техлирјан (1926. Ваљево, Србија - 2002. Детроит, САД), својевремено најмаркантнија фигура међу ваљевским Јерменима, филолог, професор шпанског језика на Wayne State Universitu у Мичигену. Друга форма породичног стабла налазила се на радном столу Аре Оскањана, коју је приредио његов деда Самјуел Оскањан (1891. Пакарич, Турска - 1981. Јереван, Јерменија), београдски трговац који се 1924. године одселио из Ваљева.
‘’Завене’’, обратила ми се мајчински Љиља Оскањан, ‘’хоћеш ли помоћи Ари да заврши књигу о Согхомону Техлирјану и свима нама. Он је остао у Јерменији и све су очи упрте у њега.’’
‘’Наравно,’’ одговорио сам, ‘’зато сам и дошао.’’
Др Завен дер Хазарјан
.