Последњих година ретко сам одлазио у престоницу. И када сам ишао то је било приватним, мање-више пријатним разлозима. Пре неколико дана сусрео сам се са  институцијама у Београду. Био сам на Дерматолошкој клиници и возио се градским превозом.

На капији Дерматолопшке клинике писало је: Медицински факултет Универзитета у Београду. Не може бити репрезентативније. Унутра, у тоалету нема тоалет папира и сапуна. У женском делу нема ни светла. Кажем сестри на шалтеру љубазним тоном да затражи од управе да набави тоалет папир и сапун.

"Сапун, кажете?" узвраћа сестра питањем.

Када сам потврдио она каже: "Е, да нам је сапун једини проблем, лако бисмо".

"Сестро, то је елементарно, без тога ово није здравствена установа.Ово је, ипак, престоница".

Мој разговор са сестром заинтересовао је, наравно, десетак људи у реду иза мене. Они ме радознало гледају. Да ли су мислили: добро је да је неко то коначно рекао, таква нехигијена на клиници је недопустива. Или су се питали шта овај зановета, губимо време док он паметује.

А важно је шта су ти људи мислили. У првом случају радило би се о охрабрујућем непристајању на лоше третирање грађана У другом: било би то мирење са лошим трајањем.

У лекарској ординацији млада љубазна докторка дала ми је дезинфекционо средство да исперем руке.

Наше је здравство од стране надлежне комисије ЕУ две године заредом проглашавано за најгоре у Европи или за само једно место изнад. У међувремену смо се померили ка средини. Један од здравствених угледника тада је говорио како ми нисмо тако поразно рангирани зато што су наши лекари лоши или што болнице немају потребну опрему, већ што наше здравство није окренуто ка пацијентима.  Само толико. А према коме је окренуто, ако није према пацијентима?!

Лепо је рекао велики новинар Мило Глигоријевић о својим, тада честим доласцима у Ваљево, да је у мањим срединама, када човек дође у позне године, лакше се кретати, лакше живети, па лакше и боловати. И био је покојни Мило у праву. У  нашим, ваљевским, здравственим установама таквог нехата (најблажа могућа реч) према грађанима више, ипак, нема. 

Градски саобраћај! Возио сам се трамвајима девет, пет, два и десет. Деветка, којом сам путовао на факултет на Вождовцу је нова, или скоро нова. Ови остали трамваји су из  времена с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година. Стари, шкрипави, лепљиви. Такав је и аутобус 83. 

Видео сам, наравно, зграде Београда на води, Теразије и Кнез Михаилову улицу, као и булеваре на Новом Београду. Знам и за Дедиње, Сењак. Међутим и људи које сам видео на Дерматолошкој клиници и сретао у онаквом  градском превозу живе у Београду. Ко је окренут према њима? Они, ваљда, ремете формирану ружичасту слику. Неопходно је окренути се човеку по целој вертикали Србије. Поред свега, то нам је насушно потребно. 

Мијо Стојкановић

.