Обавља посао комерцијалисте, од кога издржава породицу и уједно завршава Богословски факултет у Београду. Зато он о вери не говори само на основу светих  књига него како стварно јесте међу људима.  А није добро. Људи у великој мери не живе православно. Верске обреде обављају, јер је такав обичај и “јер се ваља”. Највећи проблем је што људи сам чин крштења не узимају озбиљно.  Крштење не схватају као свету тајну, којом се младо биће уводи у свету заједницу Цркву, постаје нови човек, практично. Људи и не слушају шта свештеник говори, чекају да се крштење што пре заврши, па да се окрену весељу, јелу и пићу. Људи забораве да их је свештеник питао да ли се одричу сатане, греха и свега што сатана оличава. И да је свештеник питао да ли верују у Господа Христа и да је одговорено: верујем као у Бога и цара. Онда се чита Символ вере на који су људи равнодушни, не верују у Други долазак Христов и Царство небеско.

Дејан Симеуновић каже да родитељи треба да доводе своју децу у Цркву, да не чекају да то чине вероучитељи уместо њих. Да се моле за здравље и добробит своје деце. Људи донесу папир са 30 до 50 имена ближе и даље родбине да се свештеници или монаси моле за њих. И тиме су молитве за ближње предали у друге руке, а они наставе да живе како хоће. Када 100 људи донесе списак од по 30 имена, ви видите да ли у црквама и манастирима имају времена да се помоле за сваког понаособ.

“А и питање је колико се ми заиста уздамо у Бога? Када сам долазио видео сам око 100 аутомобила са заставама Црвене звезде. Ти људи ће узвикивати на стадиону: “Помози, Боже! Да њихов клуб да гол. От тога они сами немају никакве користи. Корист има клуб, управа, тај играч. Навијачи сами никакве опипљиве користи немају. А да ли се тај усклик, та молитва чују од наших бабица у породилиштима, од хирурга, возача аутобуса који превозе путнике и нашу децу, од сељака на њивама. Тешко. А требало би. У Грчкој се на сваких 50 метара налазе мали свећњаци, где људи пале свеће и помоле се. Било би добро да се на нашим њивама, под дрветом, где се земљорадник одмара, нађе такав свећњак, да човек у предаху од посла запали свећу и помоли се Богу за рад и род.

Бог тражи труд од нас. Мислим да има врло мало људи по целој Србији који м огу да кажу да редовно иду на литургије и да се редовно причешћују. Много је  више оних који то раде спорадично, реда ради, јер иду и други и јер се ваља.

И не терба тражити духовника у другој епархији. Не треба ни ићи 300 км далеко у неки манастир у брдима, поред цркве на 100 метара од куће и манастира на неколиоко километара, само зато што ће тамо неко да неодговорно говори како у нашој Цркви ништа не ваља.  А само нам мало фали: књиге имамо, светитеље имамо, у Цркву људи иду, само да научимо и да почнемо заиста да живимо правосалавно, закључио је Дејан Симеуновић.

Сутра, у уторак, гост у Духовној библиотеци биће академик Предраг Пипер. Он ће говорити о Српском језику данас.                  

М. Стојкановић

.