После више од тридесет година имао сам потребу да се важним послом обратим мом некадашњем Факултету политичких наука. Већ на првом кораку код продекана за наставу, који испоставило се није био надлежан за моје питање, наишао сам на примерну љубазност. Надлежни продекан за наставу проф. Марко Симендић био је још љубазнији. Пошто ме је пажљиво саслушао, рекао је да ће отићи код секретара факултета г-ђе Бранке Попадић и да ће ми се она јавити на телефон.

Био сам врло скептичан. У важећој овдашњој пракси када вам неко каже "јавићу се ја вама", то је скоро сигуран знак да се неће јавити. Међутим након  сат времена госпођа Бранка се јавила. И њој сам објаснио шта ме мучи. Она је одмах узела Правилник о степену образовања и стручности наставника и стручних сарадника у средњим стручним школама да погледа. Није могла да пронађе шта је тражила и казала је да ће погледати и да ће ме поново позвати за неколико минута. Опет сам био скептичан. И опет сам се преварио. Госпођа Попадић се заиста јавила после неколико минута. То што је пронашла било је мени веома корисно за два предмета која предајем и са чиме сам упознао секретара школе, а за трећи предмет госпоћа Попадић је казала да ће ми кроз неколико дана послати позитивно мишљење факултета у писаној форми. И кроз неколико дана стигло је то мишљење електронском поштом, а сутрадан и правом поштом. Упутио сам мејл госпођи Попадић у коме сам захвалио њој и проф. Симендићу на показаној љубазности и предусретљивости. Казао сам да сам, такође, веома пријатно изненађен да Факултет политичких наука данас бива тако лепо представљан. У моје време то тако није било.

Код наше градске власти  поодавно покушавам да решим два прилично тривијална питања. На почетку сам добио обећања да ће све бити у реду, да нема никаквих проблема. Међутим како је време одмицало све сам теже долазио у контакт са надлежнима, да на крају нисам успевао никога ни телефонски да чујем. Отуда она реченица из поднаслова текста о садашњој и некадашњим градским администрацијама. Запитао сам се шта ли је натерало оног намученог песника да у једном моменту каже: "Ако сам ја за државу последњи човек на свету, и она  ће за мене бити"...Но, ако је моје искуство заиста појединачно, да сви други имају боља искуства, спреман сам да се дубоко извиним, на овај исти начин.

Мијо Стојкановић

.