Последњи пример за то јесте бруталан напад досадашњег власника Радио Ваљева Зорана Мајдака на власницу и уредницу портала Колубарске.рс, Дарију Ранковић. Мајдака је до крајњих граница изнервирало како је Дарија писала о градоначелнику др Гвозденовићу. Он је у свом писму ударио на приватност Дарије Ранковић. То се до сада, на такав начин, ни у Ваљеву није догађало.

Свађе и нетрпељивост међу новинарима Ваљева имају прилично дугу историју. Половином деведестих година у једној месечној ревији уведена је рубрика која се бавила новинарима: ко је награђен, ко је одавде отишао у друго гласило, ко се од новинара ангажовао у некој политичкој странци, ко је био жртва бламаже или инцидента итд. Убрзо се испоставило да су једни новинари увек уздизани а о другима се стално ружно писало. Ови други су пред том безочношћу постали опрезни, неповерљиви, са осећајем да су изложени голој неправди. Нико тада од целокупног ваљевског новинарског еснафа није јавно рекао да није у реду на силу и на правди бога оцрњивати и спроводити хајку над колегама.

У међувремену читава плејада искусних новинара отишла је у пензију, неки су се, нажалост, упокојили, други се више не баве новинарством.  Са њима је нестао и осећај одговорности за јавни говор, бављење суштином догађаја и појава.  Корифејке новог таласа новинарства, уреднице  два најпосећенија портала, вуку на сензационализам, а радо би и на таблоидност, да је Ваљево којим случајем велики центар.

Оне, посебно Дарија Ранковић, пажњу стављају на градоначелникова путовања, политичку и друштвену улогу његове животне сапутнице, куповину аутомобила за функционере и управу, пређени број километара тих аутомобила и ко их и када вози, нешто око градоначелниковог, испоставило се измишљеног, фејсбук профила. Све је то посебно разбеснело Зорана Мајдака, доскорашњег власника Радио Ваљева, неутемељеног у новинарству нити у ваљевским приликама. Он се обратио Дарији Ранковић отвореним, недоличним писмом.  Поред тога што је делио лекције о новинарству и коректности, критиковао је Дарију што, како је написао,  мрзи градоначелника из неких нејасних, личних разлога. Онда је недопустиво инсинуирао нешто везано за Даријину приватност. Угледајући се у томе, очито, на власника Пинка Жељка Митровића. То Мајдаково писмо је обична тојага. Митровић својим грозним писмима не чува праведност, законитост и истинитост у Србији, јер до тих вредностги искрено не држи, већ испуњава или излази у сусрет нечијим и неизговореним жељама. Може бити да је тако и са Мајдаком у Ваљеву.

Ако се свима њима свиђа да тако раде, нека уживају у томе. Само се тиме опасно сужава простор за пристојан и достојанствен јавни говор, за бављење оним што је важно за грађане, као што је незапосленост, лечење, запошљавање младих који у великом броју напуштају Ваљево, могућности грађана да остваре своја права и слично. Дакле не само жаоке и тојаге. Али када неко и покуша да говори на речени начин, сви се удруже да кажу где ћеш, тако нећеш моћи, нама то не треба. Ставићемо све могуће баријере пред тебе. И поставе те баријере.

Мијо Стојкановић

.