Који је најлепши комплимент који сте добили?

Ја нисам особа која се добро носи са комплиментима. Увек их примам са резервом. Нормално да одговорим са хвала, али обично ме интересује мотив који стоји иза комплимената. Мада, морам да признам да су ми најдражи индиректни комплименти када вас неко пита за препоруку за читање или савет за излазак из неке тешке ситуације.

Како сте одговорили на тај комплимент?

Углавном само кажем хвала.

Који је најсрећнији дан у вашем досадашњем животу?

Ја сам веома срећна жена и имам пуно срећних дана. Најсрећнија сам када смо сви здрави и када сам окружена блиским, драгим људима. Наравно да ми и професионални живот доноси срећу. Један од великих, блиставих дана био је и 14. децембар 2019. године када сам добила Награду за најбољег библиотекара у Републици Србији.

Шта вас покреће?

Нисам сигурна. Има ту свега. Мало васпитања, мало креативности, много радозналости и жеље да се живот не животари. Све заједно, и поред огромних проблема са којима се свакодневно суочавамо, даје ми импулс да свако јутро закотрљам свој живот поново и уживам у том дану.

Да вас задеси велики новац како бисте га потрошили?

Не верујем у могућност да ме задеси велики новац. За то је крив мој отац који је непрестано говорио да се рачуна само новац зарађен радом. Али, ако бих некада имала неку већу суму новца потрошила бих га на оне којима је потребнији него мени. И евентуално отпутовала у Њујорк, јер жудим да га видим.

Ко вас је последњи пут баш импресионирао?

Мене често импресионирају људи. Захваљујући свом послу имам прилику да  сретнем и разговарам са заиста умним људима. То вас сензибилује на један врло специфичан начин. Видите боље, чујете боље, уочавате праве вредности. Тренутно се највише дивим мојој комшиници, која је једна девојка борац за своју бољу будућност, препуна љубави и доброте, нежна и камена у исти мах.

Чиме сте били највише разочарани? Ко вас је разочарао?

Највише сам разочарана сазнањем да сам све самља. Велики број мојих пријатеља више није овде. Или су отишли преко границе, или су отишли преко границе овога света. Смртност блиских људи и њихово одсуство је моје највеће разочарење.

Када сте били најтужнији?

Све је више тужних тренутака. Осим смрти и одласка блиских људи јако ме растужује све убрзанија промена начина живота, што прихватамо као нормално а заправо је изопачење. Није нормално живети у страху и сиромаштву, а ми тај живот живимо предуго.

Када сте себи најлепши?

Када сам доследна и радим оно што волим. Тада блистам.

Како охрабрујете саму себе?

Забрањено је плакати а да се нешто не научи,

пробудити се, а не знати шта са собом,

плашити се својих сопствених успомена.

Забрањено је смејати се проблемима,

не борити се за оно што желиш,

одустати од свега због сопственог стзраха

да оствариш своје снове.

Забрањено је оставити своје пријатеље,

не покушати разумети све што сте заједно проживели,

и звати их само онда када су неопходни.

Забрањено је не бити свој пред другима,

претварати се пред људима до којих ти није стало,

изигравати кловна да би те памтили,

и заборавити све којима је заиста стало до тебе.

Забрањено је не учинити све за самог себе,

бити уплашен од живота и од оног чиме те живот обавезује,

не живети сваки дан до последњег даха.

Забрањено је да ти недостаје неко без радости,

да заборавиш његов осмех и очи,

а све само зато што је он изабрао другачији пут од твог,

забрањено је заборавити његову прошлост

и заменити је његовом садашњошћу.

Забрањено је не покушавати схватити друге,

мислити да је њихов живот вреднији од твог,

не спознати да свако има свој пут и славу.

Забрањено је не стварати сопствену причу,

не имати тренутак за оне којима си потребан,

не разумети да је живот оно што даје,

а такође и оно што узима.

Забрањено је не тражити срећу,

не живети живот с позитивним ставом,

не сматрати да увек можемо бити бољи.

Забрањено је заборавити да без тебе

овај свет не би био исти.

(Пабло Неруда: ЗАБРАЊЕНО ЈЕ)

Плашите ли се година које пролазе (старости)?

Наравно да се плашим. Стари људи се у нашој култури доживљавају као непотребан терет. Терор младости и потрошачког менталитета је модел који вам не допушта да лепо остарите.

Да ли су најлепше године прошле или тек долазе?

То се никад не зна. Када сам напунила педесет година мислила сам да ми се више ништа значајно неће догодити. Каква је то била заблуда.

Које три особине код људи највише цените?

Не знам. То се код мене мења. Али увек сам волела да будем у друштву слободних, интелигентних људи који уз то имају и мало срца.

Анкету осмислила Ружица Стојкановић

.