О банкарима уобичајено мислимо да су строги и хладни, људи контролисаних емоција, униформног одевања и  врло суздржаног личног стила. СВЕТЛАНА ЏАНАНОВИЋ је све супротно од тога. Она је, наравно, савестан службеник банке Поштанска штедионица; до прошле године била је руководилац филијале у Ваљеву. Сада је саветник-сарадник за послове са становништвом.  

ТО САМ ЈА! Др Весна Стојнић више је од угледног педијатра у Школском диспанзеру ваљевског Дома здравља. Она је драг лекар кога пацијенти воле. За себе каже да је рођена и  живи у Ваљеву, да је успела  да завири у понеки кутак света и у понеки град чудесне прошлости и лепоте. Путовања су увек била њено велико задовољство и постигнуће. Каже да тако доживљава и дружење са неким изузетним и дивним људима, сачуван додир са природом и (неизвесно) трагање за истинским вредностима. 

То сам ја! Рада Севић је запослена у Националној склужби за запошљаваље, филијала у Ваљеву, као саветник за запошљавање. Она је и ПР филијале. Оснивач је сајта о путовањима:pslaunguagecafe.com. Такође је грађански активиста и заљубљеник у путовања. Али, надасве је љубазна, културна, отмено лепа и племенита особа. Тиме је заслужила место у нашој анкети.

Који је најлепши комплимент који сте добили?

Било је различитих комплимената. Један од најлепших је да сам добра особа. Да ли је то у времену у коме живимо комплимент? Није важно шта је речено, већ ко је рекао. Пошто доалзи од драгих, искрених људи, чије мишљење изузетно ценим, од људи који су направили озбиљне каријере а нису се искомпромитовали, прихватила сам комплимент са захвалношћу.

Како сте реаговали на тај комплимент?

Била сам збуњена. Мислим да се такве ствари подразумевају. То да сте добра, племенита, лепо васпитана особа. Да, комплименти пријају, али и обавезују да будемо бољи људи.

Када сте били најсрећнији?

Срећна сам увек када су људи око мене задовољни и здрави. Посебно блиски људи, породица и пријатељи. Што сам старија, ухватим себе како ми је све важније да уживам у малим стварима, које живот чине лепшим и радоснијим. Понекад забележим те тренутке да би ми што дуже остали у сећању.

Шта вас покреће?

Када сам окружена људима које волим, када радим нешто што волим,време посвећено себи и драгим људима. Покреће ме љубав, њено давање и примање, уживам у музици, у добрим књигама, дружењу, гастронoмским ужицима, боравку у природи, поред воде...

Инспиришу ме путовања, упознавање других људи и култура, језика. Поред матерњег, мелодични италијански језик буди највише емоција у мени. Сунчани Медитеран ренесансна Италија и Античка Грчка заузимају посебно место у мом срцу.

Да вас задеси баш велики новац, како бисте га потрошили?

Скоро сам прочитала податак да 26 највећих светских милијардера поседује капитал једнак оном којим располаже 3,8 милијарди људи на планети. Вeлика неправда и чињеница која пуно говори о свету у коме живимо.

Новац јесте битан, нарочито ако га немамо довољно. Још је важнија солидарност, умеће дељења. У детињству сам научила да делим, да имам обзира према људима, одрастање у мултиетничкој средини научило ме да прихватим различитости.

Трудим се да колико могу помажем људима саветима, подршком. Годинама учествујем у пројектима и активностима намењеним најугроженијим грађанима нашег града. Нисам баш много урадила, али никада нећу престати да се трудим.

Ко вас је последњи пут импресионирао?

Није ме баш лако импресионирати. Имам част и срећу да сам окружена позитивним, успешним, паметним људима од којих могу много да научим. Међу њима бих посебно издвојила генијалног Марија Лигуорија (лектора, писца, професора, путника...) и драгу пријатељицу Милу Михајловић (новинарку РАИ, историчарку, књижевницу, оперску диву...), који су много урадили на повезивању две културе, два народа, италијанског и српског. Обоје су фасцинантних биографија, врсни интелектуалци, али пре свега изузетмни људи.

Шта вас је, ко вас је баш разочарао?

Ми нисмо узнемирени догађајима самим по себи, већ својим виђењем тих догађаја. Што сам више емотивно укључена у причу, осећам се више повређеном, разочараном. Прва реакција је најбурнија, јављају се љутња, бес. Но када се смирим, добро размислим, обично нађем разлоге да опростим.

Када сте били најтужнији?

Човек је оно што га је снашло и што је сам створио - с оба фактора треба да се носи до последњег дана. Тужне моменте углавном везујем за губитак драгих, блиских особа. Потребно је време да се настави даље.

Када сте себи најлепши?

Код мене се све емоције виде на лицу: љубав, радост, срећа, туга, љутња, страх, изненађење. И себи и другима сам најлепша када сам насмејана, срећна, испуњена, истински задовољна собом.

Чиме охрабрујете саму себе?

Увек се трудим да одбацим изговоре и нађем начин да урадим оно што зависи од мене. Свесна сам да могу мењати само себе, своје реакције, уверења, ставове. Не могу мењати људе око себе, друштво. Трудим се да прихватим оно што не могу да променим. Некад ми успева, некад не. Тада се охрабрујем речима: И ово ће проћи!

Помаже и Душко Радовић: "Насмешите се, са много доброте и мало, мало горчине. Опростите животу и свету што нису савршени!"

Да ли се плашите година које пролазе (старости)?

Припадам генерацији на којој се историја "заломила". Имала сам срећно и безбрижно детињство а онда су уследили ратови, санкције, бомбардовање, економске кризе, ванредна стања. У трци за преживљавањем, немамо баш пуно времена за размишљање. Раније сам замишљала да ћу када одем у пензију имати времена и новца да путујем по свету. Сада мислим другачије. Уз наше пензије, ако их буде и ако их доживимо (уз стално продужавање радног века) и промене у свету путовања, пожелећу само да будемо здрави и витални. Бићу задовољна ако сваки дан научим нешто ново и ако се од срца насмејем.

Да ли су најлепше године прошле или тек долазе?

Оптимиста сам по природи. Желим да верујем да најлепше године тек долазе. Допустићу да ме живот позитивно изненади.

Које три особине код људи највише цените?

Племенитост, искреност, позитиван дух.

Анкету осмислила Ружица Стојкановић

.

Од тада се молим за спокој душе те несрећне девојке. Често запалим свећу поред њеног споменика у порти цркве Св. Димитрија, у селу мог супруга. С дубоком потресеношћу увек прођем поред места на коме је пострадала. Љубав ју је довела из далека у ово лепо село, у коме је због љубави  изгубила живот.