У позну јесен 1991. године потписник овог текста сео је једне вечери и написао предлог за нову емисију. Из малог мозга, из дубоког сећања извукао је наслов "Без анестезије". Био је то веома адекватан наслов за оно што је желео да ради.

С предлогом новинар је отишао код тадашњег директора и гл. и одг. уредника Радија Здравка Ранковића. "Шта желиш с овим да постигнеш?" питао је Здравко.  "Желим да саговорнике питам директније и без претеране обзирности, да говорим како видим и чујем, да се не плашим и не калкулишем, да афирмишемо оне за које проценимо да их треба афирмисати", рекао сам.

Здравко је још мало, реда ради, бацио поглед на папир и казао да се он слаже, да ће сазвати  редакцију да чује мишљење и осталих, а ја да се спремам да не обрукам ни њега ни себе. (Узгред, Здравко је значајне одлуке доносио брзо и без мучења.)

Емисија је кренула 22. фебруара 1992. године. Емитована је суботом од 10,30 до 12 сати  до лета 2010. године. Од почетка је увод у емисију, кроз који с едавала слика нашег света, трајао неубичајено дуго, од 8 до 10 минута. Дужина увода није растерала слушаоце. Напротив. Потом су ишли предлози за изјаву седмице, што снимљене ефектне изјаве, што прочитане из разних новина. Годинама смо укључивали Недељка Зејака који је и за нас пратио збивања на Косову и Метохији. Захваљујући Недељковој упућености, речитости и истинољубивости, наши слушаоци су вероватно били најбоље упућени у целој Србији о збивањима на Косову и Метохији. Први централни гост у емисији био је Предраг Вулетић, председник Либералне партије, прве опозиционе странке у Србији. Потом су били сви који су нешто значили у политичком животу Србије и Ваљева:  градоначелници Ваљева, председници општинских одбора свих странака, писци, лекари, инжењери који су одлазили међу људе. Очекивали смо од њих да као паметни, искусни и упућени људи искораче из уских сфера својих професија и да говоре са чиме се  сусрећу у стварном животу.

Птратили смо приљежно и саборовања у порти Цркве Покрова Пресвете Богородице и духовне трибине манастира Ћелије у Дому културе, на којима су говорили епископи, академици, писци. Сви ти наступи мудрих и озбиљних људи нашли су се и у нашој емисији. Укључивали смо по потреби наше дописнике из Бања Луке, из Вуковара,  Неколико година крајем деведесетих, макар једном месечно укључивали смо у емисију проф. Драгољуба Мићуновића, као нашег мудрог и одмереног политичког аналитичара. Сарадница Милица Чулић је кроз анкете обезбеђивала да се непосредно чује глас народа. То је увек бивало искрено, живописно и отрежњујуће.

Уредник и данас посебно вредним сматра што је успео да наговори и увери паметне, образоване и талентоване људе из Ваљева да сами одаберу тему о којој ће говорити и да је у емисији кажу у временском трајању од пет-шест минута. Уредник никада није сугерисао тему, нити је интервенисао у тексту. Осим само у једном случају, када су из политичких разлога вређани и ниподаштавани уредници Радија З. Ранковић и Бранко Вићентијевић.

У тој рубрици, названој лични став, први је наступио изузетно образовани и надарени драматург Бранко Лукић. Он се у тој рубрици најчешће и појављивао. Учешће су још узимали: писац Радован Бели Марковић, новинар Драган Тодоровић, архитекта и сценограф Душан Арсенић, проф. Живота Филиповић, правник и каснији градоначелник Томислав Милановић,  историчар уметности Бранко Лазић, наставник и песник Владан Лазић, књижевница Светлана Јевтић Петронић, писац и инг. Јанко Левнајић, свештеник Љубисав Аџић, проф. и писац Снежана Адамовић,  радник и синдикални предводник Милоје Илић Рус. Да су и аутори и уредник били ревноснији и да су одмах проценили значај тих текстова, од њих се могла саставити веома занимљива и вредна публикација о том догађајима згуснутом времену. Рубрика је трајала свих 18 година емитовања емисије, а ови су људи улагали у њу своје време и немалу памет, без икакве новчане надокнаде.

Иако се бавила озбиљним, па и тешким темама политичке борбе, рата, избеглица, социјалне правде, сиромаштва, вере, емисија је стекла веома завидну слушаност. И врло озбиљно доживљавана од озбиљних и утицајних људи нашег краја. 

На десету годишњицу емисије 2002. године, тадашњи градоначелник Томислав Милановић је казао да емисија једноставно има завидно висок ниво.  Жарко Ковач је као председник ИО СО Ваљево, на покушаје једне амбициозне градске радио-станице да јој се у свему додели улога Радио Ваљева, одговорио да је на Радио Ваљеву, посебно у емисији "Без анестезије" гостовао седам пута као опозициони политичар, неколико пута као директор пртедузећа, да се на сваки сат 5. октобра 2000. укључивао у програм Радио Ваљева, а да на трој радио-станици није гостовао ни један једини пут.

Педагог у ОШ "Нада Пурић" Зорица Милић,  секретар у Медицинској школи Гордана Миловановић, као и колега Јован Стојић говорили су о дубини коју је имала та емисија, а које потпуно није био свестан ни сам њен уредник. Они су говорили о истинољувивости емисије, која је била изнад сваког политичког интереса, о обраћању човеку и његовом достојанству, а не само опозиционом човеку, о ширини сагледавања и упућивању ка трајним вредностима.

Када је уредник, једном приликом, позвао посебно драгог госта проф. Радована Марјановића да гостује у емисији, проф. је питао о чему ћемо разговарати. "О животу и о смрти", није се шалио уредник цитирајући  славног писца Бориса Пастернака у одговору на исто питање Јосифу Стаљину. Вероватно не због тога, али је проф. тог пута био посебно надахнут и инспирисан. Током разговора у нашу технику се јавио проф. Правног факултета др Марко Младеновић с поздравом за проф. Марјановића и с констатацијом да се тако разговара на радију.

Годинама касније, након што је емисија угашена, многи грађани Ваљева, које потписник овог текста није лично познавао, говорили су му при случајним сусретима да га се сећају по тој емисији, чији су редовни слушаоци били. Због свега тога мислимо да емисија "Без анестезије" заслужује да се нађе у овом субјективном прегледу кратке историје Радио Ваљева.

Јер свет је такав "да треба снизити брда гордости гордих и узвисити плачевне долине унижених". У овом послу једино се тиме вреди руководити.

Мијо Стојкановић

.