"Немојте је дирати госпођо, не смета ми", рекао сам. Помиловао сам девојчицу по коси и казао да има лепо, библијско име. "Колико ти је година, душо?" "Шест", одговорила је Марија. Потом је девојчица пришла и ухватила ме за руку.

"Где сте кренули?"  "На Тешњарске вечери", одговорила је Марија. И ја сам кренуо тамо, само ја ћу у библиотеку", рекао сам.

Онда нам је пришао Маријин брат и ухватио ме за исту руку за коју ме је држала његова сестрица. "Како се ти зовеш, дечаче?". Он је најпре ћутао, па је стидљиво и неразговетно изговорио име. Бака је  рекла Марији да каже да јој се брат зове Милош.  Милош је успео да каже да има четири године.

Питао сам их где станују, додавши где ја живим. Мајка је рекла да су и они у близини.

Марија је онда прешла на другу страну и ухватила ме за другу руку. Полако смо се ситним корацима, прилагођеним деци, кретли ка пешачком прелазу на раскрсници Улице војводе Мишића са Карађорђевом улицом. Услед велике врућине моје су руке биле влажне, па је Марија отрчала до баке, обрисала брзо своје руке марамицом и поново ме ухватила за руку.

"Да нећеш можда ове године у школу, Марија?" "Нећу", рекла је. "Идуће године."

Тако смо онда сви заједно чекали да се упали зелено светло за пешаке. Деца су ме и даље држала за руке. Њихова бака је имала потребу да ми објасни шта се догађа. "Господине, пре две и по године  изненада им је преминуо  отац. Марија је тада имала четири године, а Милош две и по. И сада они, када осете да могу да се обрате неком мушкарцу, траже и очекују блискост".

"Тако ми је жао," једино је што сам могао рећи.

"Судбина, шта ћете," једино је што је бака могла рећи.

Тако смо прешли улицу. Ја сам деци показао  зграду библиотеке и рекао да ту идем. Они су настављали према Јадру. Марија је после неколико пређених метара дотрчала и привила се уз мене. Мирно сам чекао да сама одлучи када је време да се придружи породици. Без речи су чекали и они.  Онда се Марија одвојила од мене и отишла са својима.

На књижевној вечери предстаљане су књиге поштованог Саше Обрадовића, судије, заступника наше земље у Хагу и амбасадора у Финској. Посебно је представљен његов најновији роман Кристализација. Угледни критичари нису штедели речи ни квалитетом, а посебно квантитетом, говорећи о Сашиној књижевности. По повратку рекао сам Коме Треба да ме без милости упозори ако примети да употребљавам превише речи да бих нешто рекао или објаснио.

"Мислиш да ће до тога доћи? било је узвратно питање. "Нажалост, хоће највероватније. То се догоди свима који јако држе до свог знања."  Искрено сам мислио да све  то и није важно. И да је знање умногоме прецењено. Важна је била Марија, њен брат, мајка, бака, даља судбина те тако скромне породице. И то што им је отац тако рано преминуо. И посебно жудња деце за добротом, нежношћу и ослонцем.

Мијо Стојкановић

.