Центар за социјални рад је у свом редовном годишњем извештају навео да се број корисника социјалне помоћи на подручју града Ваљева у прошлој години попео на 10 000. У 2015. години тај је број износио 5 400. Разлог за ово повећање корисника социјалне помоћи лежи углавном у осиромашењу, како породица тако и појединаца, у њиховој немогућности да раде. Међу корисницима је највише одраслих од 26 до 64 године. Њих има око 6 650. Деце је међу корисницима социјалне помиоћи око 2 200. При томе по селима има старих лица којима треба разна врста помоћи, али они сви нису ни евидентирани. За њих се не зна, како нам је својевремено говорио градски званичник задужен за ова питања.

Да ли је само цинизам када се код нас каже да су људи срећни ако су експлоатисани, јер то значи да имају посао. Или када примају социјалну помоћ? У којој мери би људи радили, али немају прилику, што неминовно прате непријатност и стид;  а у којој мери заиста из разних разлога нису способни за рад.

Центар за социјални рад је служба, специјализована служба, преко које локална самоуправа води бригу о делу становништва који је у егзистенцијалној невољи. Значи ли постојање специјализоване службе да ми остали можемо да се препустимо равнодушности. Не би требало. Заједница не сме бити неосетљива.

Проблемом сиромаштва  дубоко су се бавили православни теолози и свештеници, као наш владика Николај или руски свештеник пред Октобарску револуцију Свети Јован Кронштатски. Јован Кронштатски бринуо је о сиротињи у Кронштату, луци надомак Птерограда, и у самом Петрограду. Он је подигао многе домове за сиротињу, али и многе радне задруге у којима је сиромашним људима обезбеђена пристојна одећа, обућа, храна и алат, па су они даље сами зарађивали за живот.

А владика Николај је међу својим знаменитим мисионарским писмима једно упутио госпођи која се жалила на свог сиромашног суседа, јер јој сваког дана досађује тражећи милостињу. Госпођа пита владику охридског, да ли  може помоћи сиромашном суседу да њој више не досађује. Ево тог писма. 

"У вашем суседству живи радник “вредан, честит, поуздан” - према вашим сопственим речима - но сада без посла и без хлеба. Питате, да ли му се може помоћи одовуд из Охрида. Може - може и хоће. Охрид ће га помоћи својом лепотом. Но, зашто га ви не бисте помогли својим богатством? Даје вам се дивна прилика, да гладнога нахраните, и тако јеванђелску заповест испуните. Зашто ту дивну прилику уступате другом, и нудите другом спасење душе, које је вама Богом понуђено? Тај човек је удаљен од Охрида хиљаду километара, а од ваше куће није ни пуних сто метара. “Досади ми долазећи и просећи”, кажете ви. Верујте, досади се и Богу трпећи богаташе, који само примају а не дају.  А тог бедног човека изеде и досада и стид - мучнији од досаде стид - што је принуђен долазити пред туђа врата и просити. Не читамо ли ми сваки дан Оче наш, и  не просимо ли од Оца небеског хлеб наш? Но неки од нас чим приме, говоре: хлеб мој. Зар је то хришћанство? Зар је Христос за ту обману нашу претрпео муке на крсту? Не, не, никако Он је у крвавој збиљи мислио и рекао, да као што је небески Отац - Отац свију нас, тако је и хлеб његов - хлеб свију нас.  Отуда, дакле, кад гладан човек моли за хлеб, он моли за своје хришћанско право. И кад богаташ даје, даје по хришћанској дужности. Јер помагати сиромаха исто је онако строга заповест Божја као што је и заповест: не уби! У осталом и искуство нас учи, да је боље давати док гладан моли за своје право него чекати да почне отимати своје право. Неиспуњена дужност на једној страни изазива отимање права с друге стране.

Мислите, дакле, о речима Господњим: Оче наш и хлеб наш. И кад познате сву дубину и силу ових речи, лако ћете спасти и своју душу и живот вашег “вредног, честитог и поузданог” но гладног суседа..

Мијо Стојкановић

.