Постојала је и још увек постоји у згради градске управе једна сала у којој се тадашњи председник општине, пре официјелне процедуре, саветовао о различитим питањима са различитим струковним профилима људи, између осталих и са културњацима. Позивао нас је тај председник често и лепо и разговарали смо, у сјајној атмосфери, о невероватним стварима и питањима развоја и уређења града, трговима, споменицима, рестаурацији Тешњара и садржајима у њему, утемељењу Тешњарских вечери, оснивању Модерне галерије, старим зградама у Ваљеву и њиховој рестаурацији, оснивању Завода за заштиту споменика културе, уређењу Бранковине, оснивању Истраживачке станице у Петници, новој згради за Библиотеку и Дом омладине, покретању манифестације „Песници словенских језика Десанки у част“, оснивању Џез фестивала, почетку „Дворишта“, и другим небројеним стварима којих се у овом тренутку не могу сетити.

Звао нас је тај председник, а није морао, јер су ти састанци ионако били неформални и могао је све да уради и без нас, а ипак није. Зашто? Сигурно јер је био мудар и имао је једну вишу врсту памети и мудрости од данашњих ваљевских владара. Прво: знао је смисао и снагу заједништва и квалитет који долази из различитих сазнања, увида и глава. Друго, схватао је смисао хармонизације појединачних интереса са заједничким и јавним интересом и снагу мотивације у остварењу оног што се као заједничко, често у жестоким диспутима, усвајало. И треће, и можда најважније, знао је за стоструко увећавање квалитета идеја, културне филозофије и политике и њеног дејства, јер је састав овог „председниковог тела“, осим ваљевских културњака, обухватао и водеће писце, интелектуалце, сликаре, архитекте, културологе, уметнике, новинаре, социологе кутуре, издаваче, политичаре и друге личности и асоцијације из Ваљева и са „стране“. И ту је, између осталог, изграђено једно фантастично, али принципијелно заједништво и јединство и умеће сарадње, суживота, планирања, амбиције, квалитета, конкуренције, отворености, увида у светска искуства и још много тога.

Сатима би се могли набрајати други фантастични подухвати, резултати и процеси остварени као резултат оваквог начина рада, познати под називом „ваљевски случај“ или „ваљевско чудо“ и чији трагови су више него видљиви и данас. Била је то непоновљива експлозија памети, акције, аутентичне демократије и јавне одговорности, достојна озбиљнијег културолошког и антрополошког истраживања, када је Ваљево било демократска Атина Перикловог доба у сред „тоталитарног социјализма.“ И данас, у време демократског тоталитаризма, постоји иста та сала с почетка ове приче, скоро нетакнута за све ове године, али у њој нема оних збивања нити оних сјајних процеса ни људи. Памет, слобода и критичност више никоме не одговарају, још мање истинска демократија, јер се у њима не може мешетарити, ошљарити, силити, нити мувати.

Одсечена од памети, јавности и демократије, ваљевска култура лута и батрга се како зна и уме, најчешће у хаосу, потуцању, протекционизму, ћорсокацима и партократији. Без заједништва, одушевљења и великих идеја и подухвата она, а да је нико о томе још није обавестио, с ретким изузецима, тавори у протекционизму, отуђености, млакости, апатији, незадовољству, непотизму, силништву и игноранцији, доприносећи ионако обилној патологији такозване друштвене заједнице. Терапија је овде неопходна и хитна. Треба хитно вратити море бачене памети и бачених, неупотребљених, осујећених и дискриминисаних људи и идеја и ниво јавног ентузијазма подићи до оптималних размера. Треба направити сувисао план приоритета и сувислу стратегију која подразумева селекцију, квалитет, делотворност и самоиндукцију, а не мешање „баба и жаба“и трпање свега и свачега у исти кош, на шта личи нацрт садашње „стратегије“ која се кисели већ годинама и која пати од недостатка круцијалних подстицајних идеја и фактора. О негативним, па и црним и комичним стварима и појавама у ваљевској култури могло би се писати или причати сатима, али то није сврха овог текста. Његова идеја је да се уради нешто конструктивно и добро, односно да се поново успостави изгубљено делатно и принципијелно заједништво свих аутентичних субјеката и фактора у култури и поново успостави пуна снага и пун капацитет ваљевске културе без бачених вредних идеја, људи и решења и са памећу и људима добављеном и „са стране“. Јасно је да се ова идеја неће допасти фаворизованим, привилегованим и недостојним у култури и управи, али и није ствар да се допадне њима и њиховој самодовољности, већ граду и јавном интересу, којима треба да служи. Кладим се да би за врло кратко време не само пале све маске, већ и да би се догодила једна аутентична и невероватна квалитативна културна и урбана револуција која би неслућеном снагом и индукованим полетом повукла и сав остали урбани, па и привредни развој.

Познато је да овакви мотивационие „бомбе“, као особени акцелатори, захватају и друге зоне, мозгове и потенцијале и догађа се оно што се у Ваљеву догодило осамдесетих: аутентична урбана и културолошка револуција са невероватним учинком на бази принципијелног уједињења најквалитетнијих креативних потенцијала. Дакле, ону салу с почетка ове приче, требало би што пре поново активирати, али је питање имају ли ваљевски властодршци снаге, памети и воље за нешто тако? Јесте да то доноси славу, али и односи привилегије и паре. Да погађамо исход?