Владика је својевремено упутио и допис надлежнима где је навео и примере сличних брана у свету које су попустиле и довеле у опасност животе људи. Он је предлагао да ниво воде у брани буде нижи, како би брана била безбеднија, а Грачаница очувана на свом месту. Са својом забринутошћу и предлозима владика је упознао и највише црквено тело Свети Архијерејски сабор од кога је добио разумевање и подршку. Али црква је одвојена од државе и ставови владике и Сабора нису наравно обавезујући. Овоме треба придодати и подударно мишљење Удружења хидролога које се и јавно оглашавало. Међутим ово није ни мало једноставно питање. Држава на оба нивоа и градском и републичком може с правом да каже да је у ову инвестицију уложено много новца, да су циљеви изградње бране веома важни: дуготрајно сигурно снабдевање Ваљева и неколико других општина водом, хлађење постројења будуће Термоелектране Колубара Б у Каленићу, да су све одлуке о изградњи бране правовремено и ваљано донете, да је СПЦ дала сагласност, да је држава преко свог јавног предузећа изградила нову цркву са парохијским домом и свим другим што је потребно у Тубравићу. И то јесте тако.

Но све се може проблематизовати. Рецимо да низводне општине нису чекале воду из бране, већ су решавале питање водоснабдевања, да је термоелектрана у Каленићу још на дугом штапу, да Ваљево има и сада сасвим довољно воде, а директор водовода је изјавио да би поправком главних цеви воде и сада за потреба Ваљева било вишка. Поодавно је тада први човек општине, супротстављен политичкој групацији која је покренула идеју о брани, рекао како је та инвестиција за Ваљево Скадар на Бојани и да Ваљеву та вода не треба. Доскорашња директорица Завода за заштиту споменика културе на истом месту, за скупштинском говорницом, казала је да струка Грачаницу не сматра спомеником од великог историјског и културног значаја да не би могла бити потопљена. Хоћемо рећи да је у ово питање уплетена и политика, политички интереси, и да не можете увек бити сигурни да иза свега увек стоји истина, право стање ствари и поуздани аргументи. То онда и отвара простор не само за сумњичавост него и за разговоре.

Можда су и ова археолошка испитивања, да се утврди старост Грачанице, шта је значила за народ, па сходно томе колики јој је значај и данас, корак у том правцу. Директор Завода за заштиту споемника културе Радивоје Арсић не зна да ли би евентуално стручно утврђивање великог верског и културног значаја Грачанице нешто променило у коначној одлуци око бране. Али признаје да су подаци о Грачаници врло оскудни. Он каже да са радовима у цркву неће улазити, да не би иритирали константно присутне вернике. Који су ту и који се понашају коректно. И док држава не каже да јој је такво истраживање заиста потребно. Држава је до сада показала одлучност да ту инвестицију на планиран начин доведе до краја. Она то може учинити не обазирући се на протесте и упозорења доброг дела стручне јавности. А може, такође, организовати трибине где би обзирно још једном били изнети сви аргументи: зашто је неопходно урадити тако као што је првобитно планирано. Не треба као битан аргумент потезати рашчињеног монаха, а пренебрегнути сав онај скромни, породични свет који се окупља у Грачаници. Ако се без тога до краја спроведе намера о брани заборавиће се и потопљена Грачаница и њена одбрана од стране пожртвованих верника, али ће се и памтити. У сваком случају не би требало журити, него још једном добро ослушнути.

В.И.