Не знам да ли се за туристе оправдано каже да су врста људи достојна сваког презира. То јурцање без застајања и замишљености, као и бесомучно фотографисање без јасне спознаје пред ким се стоји, могло би објаснити ову сурову одредницу. Али та одредница сигурно не важи за посетиоце Вишеграда и Мећавника.
Зато што је ову Ћуприју на Дрини велики везир Мехмед Паша Соколовић посветио крају из кога је потекао и који никада није заборавио, а Емир Кустурица је овај град поред Дрине посветио писцу кога највише воли, Иви Андрићу, а онај други град на Мокрој Гори, посветио је писцима, уметницима, спортистима и бунтовницима које цени и воли. Велики везир је потекао из српског народа. а Емир Кустурица се, најпре преко културе, вратио српском народу, као зрео човек и велики уметник.
Зачуђујуће је да је Мехмед Паша Соколовић овај прелепи мост подигао за само шест година, од 1571. до 1577. Краљ Александар Карађорђевић је у само једној години (1926), народу подарио три велика жељезна моста на Дрини: између Бајине Баште и Скелана, између Љубовије и Братунца и између Малог и Великог Зворника. Данас са савременом технологијом за један километар асфалта обавезно се коље во. А завршен тунел буде вест дана на свим гласилима.
Ћуприја на Дрини је 1896. године била потпуно поплављена и издржала је целу силесију огромне воде. И данас на капији, на средини моста, стоји црта докле је те године вода достизала. Мост је градио Коџа Мимар Синан, један од највећих градитеља у свету тог времена.
Иво Андрић описује у роману како су угледни и имућнији становници касабе за турског вакта седели на капији, диванили уз кафу и ракију. Када смо ми, предвече 30. јула, једно сат времена провели на мосту, Ћупријом су дословно прешле три особе
.
Али неколико стотина метара ниже, у самом Вишеграду и у Андрићграду, све је врвело од младости. Родитељи тих младих људи скрасили су се после 1995. године у Вишеграду. Изгледом, та је омладина сва рођена после те године.
М. Стојкановић
.