Дринска регата од Перућца до Рогачице у дужини од 25 км, одржава се половином јула већ 25 година. Велики број људи слије се у тих неколико дана у Бајину Башту. Поред регате на обали Дрине код моста у две вечери одржавају се велики концерти.

Ми "домаћи" не учествујемо непосредно на регати. Као што се и становници приморских градова лети не купају у мору.

Првих година супруг и ја смо у селу дочекивали наше ваљевске пријатеље који су учествовали на регати. Они би пристали чамцем уз обалу код нашег  села и попели би се да предахну код нас.

Ми домаћи, дакле, посматрамо са обале тај велики карневал који плови реком. Можемо то да чинимо код моста, где се пловила на кратко  зауставе или негде низ Дрину. Мој супруг је паметно предложио да идемо у наше село и да тамо сачекамо долазак регате. Наше село, Црвица, је удаљено шест километара низводно од моста. Ту је засигурно најприступачнија и најлепша обала у средњем току Дрине. Купили смо велику лубеницу и довољно пива за време док чекамо пловила.

У чему је овде смисао и лепота? Скоро сви из села, где год да сада живе, за време регате дођу кући. Дрина је од солидног асфалтног пута који пролази кроз село, удаљена  мало више од 100 метара. Поред пута до Дрине изграђене су викенд и праве куће за становање. На самој обали подигнуто је још десетак таквих кућа. Улично светло је спроведено кроз центар села и путем до реке.

Тог дана скоро пред сваком од ових кућа пеку се прасићи. Власници кућа су дошли из Београда, Вршца, Братунца, Бајине Баште, а три куће припадају људима из села.

Поред Дрине, на обали, на сваких педесетак метара сместила се по једна група људи повезана рођачким везама. Многе људе познајем и ја. Срдачно се поздрављамо и распитујемо се о животу и деци. Мој супруг, као њихов, са свима се задржава у краћем разговору. Толику количину топлине, срдачности и љубазности на малом простору није могуће не осетити и не препознати.  И не радовати се томе. Али то успорава мог девера Милојка, његову супругу Љиљу и мене да нађемо прикладно место за нас. Коначно се смештамо на свеже покошеној ливадици, окруженој шибљем и дрвећем, на самој обали реке. Са нама су наше комшије из села са својим младим гостима  из Уба, који су ту окончали своје учешће на регати. Разговарамо, делимо пиво, лубеницу, сендвиче и воће.

Онда су почела да наилазе пловила. То шаренило, непрегледност чамаца, веселост људи чинили су несумњиво лепу слику. Али мени је изгледало да је у свему томе мало више пренеглашености: и прегласне музике и веселости и алкохола, посебно алкохола. Посебно ако се то упоређује са финим, одмереним и топлим расположењем људи на обали.

Мој супруг каже да смо ове године били мало затечени, нисмо знали када ћемо се и у ком саставу окупити. За идућу годину обећао је да ће уредити наш део дринске обале (имамо део обале) и да ће направити сто са клупама. Девер додаје да ћемо пећи прасе и позвати најближе пријатеље.

Да, кроз какофонују музике и јаких гласова, сасвим неочекивано допрли су са једног од чамаца стихови песме "Кад заборавиш јули" Бијелог дугмета. Бебек је певао: "Јер кад ме не буде, тек тада ћеш знат' да су и хљеб и вино и ноћ и дан, потребни за сан". Баш тако, помислих. Лепота пред очима, али и лепота и доброта у нама.

Још нешто: За праву регату, ипак морате имати велику реку. То је тако.

Ружица Стојкановић

.