Срце свеће од чистог памука добар састав пчелињег воска и парафина, е онда је свећа квалитетна, дуго гори, не цури и не капље каже Дrаган Пошарац, власник воскарске радње „Пошарац“, која је 102 године међу Ваљевцима. На истом месту, у Тешњару, у Бирчаниновој улици на броју 17. Радњу је 1909. године основао Владимир Лазаревић, 53 године после власник радње постао је Миодраг Миле Пошарац, а '91. године прошлог века воскара Мила наследио је данашњи власник син Драган. Имао сам 78 година када сам направио прву свећу, из радозналости правећи друштво оцу. Отац ме није терао да учим занат, али сам га изучио помажући му, и по завршетку средње школе „дипломирао“ сам занатположио сам испит пред трочланом комисијом, састављеном од мајстора воскарског заната из Ваљеваприсећа са Драган Пошарац и каже да је имао среће, јер након пропасти Робне куће „Београд“, у којој је радио 20 година, имао је где да се врати и да настави да се бави послом који воли и за који се школоваотрговином, али за разлику од Робне куће, овде продаје производ који сам прави.

Уз подршку породице: супруге Олге, која је посао књиговође у ваљевском Здравственом ценру заменила за породични посаоуглавном је задужена за продају. Синови Александар и Владимир помажу... Иако су се обојица школовали да граде... Александар је завршио грађевински факултет и ради у струци, а Владимир се спрема да дипломира архитектуру. Тешки су то факултети... па Драган и не погледа да их замене воскарским занатом, није их никада терао да га уче, али кажеСнашли би се они ово да раде, а имам утисак да ће морати овим послом да се баве додатно, јер неће моћи да живе од плате сутра кад заснују породице. Ваљево је некада имало 89 воскарских радњи, а данас свега три, али тржиште је пребукирано свећама, свуда се продају и сви их праве, а нико не учи воскарски занат. -Ја сам најмлађи... а имам 55 година, каже Драган и додаје да захваљујући традицији и квалитету ради и живи од овог посла. Има оних који увек купују у воскарској радњи Пошарац и кажуДеда је ту куповао и отац, и мене је заклео... Сећа се Драганнекада су их ноћу будили, када се неко, из околних села, у недоба запути „на онај свет“. Чудно човеку кад погледа са ове дистанце да је воскарска радња радила 24 сата, али има 15 година како „мирно“ спавају, нико их не буди ноћу да би купио свећу због смртног случаја... Има их који једном годишње дођу у воскарску радњу Пошарац да купе славску свећу...

А Пошарци сваку муштерију испоштујусаслушају. Попричају... у пријатној тишини воскарске радње. Човек се осећа другачије када пазари свеће на оваквом месту. Учини му се да је време стало, али у позитивном смислу. Сва та хармонија која је, чини нам се, остала у неким бољим временима. Утисак заокружује излог у којем одскоро покојни воскар Миле, на големој слици, даноноћно показује пролазницима како су се некада правиле свећетежак, непродуктиван посао. Данас је посао олакшан и повећана продуктивност захваљујући напретку науке и технике. Док сам причала са Драганом, гризла ме је савест што сам икада купила свеће тамо где је то само производ више, где их продају као жваке...