Перископ

• 0
• Искра
• 08. јул 2011

Градоначелник, љубазан каквим га је бог дао, рекао је да се сви труде максимално, а на одмор се, ето, мора понекад и отићи. Пред Други светски рат Демократска странка је једно кратко време била у Србији на власти. Један од њених тадашњих водећих људи рекао је на састанку са сарадницима како мора да се убије. На зачуђена питања, зашто побогу, одговорио је: Зато што смо већ шест месеци на власти, а народ не види никакав напредак. Данас ''пословни орган'' у једном ваљевском предузећу, које изгледа треба да остане без радника, (који узгред девет месеци нису примили плату), каже тим истим радницима да на те плате уопште не рачунају, да се покупе и да оду, у фабрици никоме неће недостајати. Милорад Илић, члан ГО СПС, некадашњи градоначелник Ваљева и помоћник министра за инфраструктуру на наше питање да ли су у високој политици свесни да толико људи у Србији нема шансу да за породицу обезбеди минималну егзистенцијалну сигурност, каже како мисли ''да те чињенице у високој политици нису свесни''. И како је сасвим могуће да незапосленост сруши ову владу. И како му није јасно да се људи у овој земљи не могу запослити. И да ће се радници пре и лакше одрећи топлог оброка него богаташи јахти и вила по иностранству. У планинским селима око Ваљева, када не роди малина или је побије град или је ниска цена, сељаци узимају моторке у руке и секу шуму до средине пролећа. Да продају дрва то им једино преостало. А шуме ако се тако убрзано секу нису вечне. А ти људи сигурно не могу бити срећни што убрзано крчме шуму за коју су потребне макар две деценије да стаса. Месечно у Србији око 1000 привредних субјеката оде у стечај. Без посла остане између 10 000 и 20 хиљада људи. У регионима Ваљева, Шапца и Лознице, од јануара до јуна ове године, 460 предузећа је поднело захтев за спровођење стечаја. Што значи да ће највероватније на садашњих 8650 незапослених до краја године бити придодато још 3500 људи. Наравно да овај низ крхотина ни изблиза није готов. Међутим, неупутно је лошу збиљу развлачити у недоглед. Где су гласови охрабрења? Аналитичари, професори универзитета, скоро сви одреда дају још Крхотине суморнију слику наше перспективе. Наши су синдикати кукавички погнули главе. Чиме синдикални функционери могу данас да оправдају разлоге што су на тим местима и што примају за наше прилике савим солидне плате. Шта они данас говоре радницима, овим рекама људи којима треба посао, охрабрење, утеха, нада. Питали су својевремо једног интелектуалца и уметника због чега је пре рата пришао комунистима, јер је крајем седамдесетих критички говорио о стању ствари. Из егзистенцијални разлога, одговорио је. Наш политички избор данас, говоримо о претежном делу грађана, не одређују нијансе у програмима странака, харизма или симпатичност њихових првака. Одређује наша егзистенција. Увек је тако било, али ће она, егзистенција, овога пута говорити знатно директније него раније. И онда се ничему не треба чудити А, ето, стигло је лето. Време ни за какве важне послове. Не можете подићи ни тираж новина, никада се није ни могло упркос змијама у пивским флашама, наднаравним чудима у кањонима река и ко зна чему још. Одмори су. Све је као нормално, а није нормално. Видећемо шта нас чека када прође лето. Ако се само буду чекали избори у априлу или мају, неће ваљати. Нема се времена за чекање.

Мијо Стојкановић: Крхотине