Најбољи део ваљевског новинарства или је упокојен или је у пензији или је дубоко маргинализаован. Ови што су данас на сцени спустили су лествицу врло ниско. Шта ради ваљевска политика? Ћути и посматра. И једнима и другима измиче човек. Зато су те две професије, та два стања данас у Ваљеву, као спојени судови.
Срећом нисам више у обавези да свакодневно пратим ваљевску политику нити јавна гласила. Понекад прелетим преко којег портала или преко екрана неке од ТВ станица. Схватим да ништа не пропуштам. Додуше има ту и тамо одређене борбености, понекад се третира озбиљна тема, као што је изградња новог пута до Непричаве. Преовлађује, међутим, пракса прављења од комарца магарца, писање да би се изазвале јетке рекције и поделе међу читатељством, пуно је неке беспотребне задртости. На екранима је или трка да се све постигне или је превише рутине, па и оно што је вредно пажње потоне у општем просеку.
Уствари је лествица вредности на којима новинарство треба да инсистира, да се за њих залаже и да их афирмише спуштена врло ниско. Ваљевско новинарсво не говори рецимо о подједнаким шансама, о правичности, о старим људима по селима који су заборављени, о многима који не могу да овере здравствене књижице, представници власти се не мере њиховим односом према грађанима...Зато имамо гнев што ће седнице Градског већа бити затворене за јавност. Е, због тога ћемо пропасти. Шпанија скоро годину дана није уопште имала владу, без икаквих последица по земљу; народ је био сасвим равнодушан, а политичка класа је онда почела да грди народ због те равнодушности. Овде се у коментарима кука што ведетама ова два најприсутнија портала неће бити дозвољен приступ седницама већа, јер ко зна шта би тамо могле да виде и да чују.
Узгред, ми смо имали пре десетак година такву ситуацију. Проф. Михаило Јокић и покојни Селимир Манојловић нису могли да се суздрже од размене од шаљиво - јетких коментара, па су удаљили новинаре са седница тадашњег Градског већа. То им наравно није требало, али када су схватили да се то никог и не тиче, новинари су се вратили на седницу.Из искуства знамо да тамо нема ништа што би било штета пропустити. А биће саопштења и конференција за новинаре око тога.
Овде је у суштини проблем полазишта, погледа на свет и на новинарство. Новинарство не сме бити тако уско схваћено, не може му се одузети право да инсистира и да се залаже за одређене, поменуте вредности, да говори коме је на јавној и политичкој сцени до њих стало а коме није.
Имајући у виду то становиште ми констатујемо да је најбољи део ваљевског новинарства или упокојен или је у пензији или дубоко маргинализован. Када ће се и како с оваквом оријентацијом у ваљевском новинарству појавити нови Бранко Обрадовић, Здравко Ранковић, Јован Стојић, Љиљана Кецојевић,Олга Петровић, Љиљана Љиљак...
Зашто ваљевску политику доводимо у везу с овим текстом, када ће сваки њен виспренији јуноша одмах с висине казати како држава више није власник медија, да и у новинарству владају тржишни закони и сличне фразе. Али које тржиште? На тржишту је можда Радио Кула са честиткама и нарученим песмама. Политика би за почетак могла да каже да јој овакво стање у новинарству не одговара.Ako јој одговара да знамо да је тако. Председница Удружења новинара Србије је баш у Ваљеву говорила како се скандинавске државе активно старају о својим локалним гласилима. А могла би се пажљивије и праведније распоређивати она средстава за суфинансирање медија. Шта је тамо прошле године писало, с каквим се све пројектима долазило пред комисију, то је било трагикомично.
Мијо Стојкановић
.