На завршном дану Фестивала флаутиста "Тахир Куленовић" наступио је славни француски флаутиста Венсан Лука. У жирију су били најбољи флаутисти и професори из неколико земаља. У публици је био академик Иван Јефтић, наш најпризнатији композитор дела за флауту. Све је било на високом нивоу. И без одјека "у граду и свету".
Жири су сачињавали: водећи флаутиста Словеније Матеја Зупан,у Бугарској је то Георги Спасов, а у Македонији Страшо Тренков. Исту позицију у Пољској заузима проф. Ћезаре Тречевски. Од наших у жирију су били професори: Љубиша Јовановић, Братислав Ђурић и Сузана Марочић. Председник жирија био је мр Миомир Симоновић.
У публици су били академик Иван Јефтић, супруга покојног професора Куленовића, идејног творца фестивала, Анђелка Куленовић и њихов син Саша, као и Војислав Аврамовић, председник Удружења музичких и балетских педагога Србије. Јачи састав тешко је остварити.
Поврх свега наступио је славни француски флаутиста Венсан Лука, уз клавирску пратњу Наталије Младеновић. Маестро Лука је пре годину дана снимио ЦД са композицијама академика Јефтића и ових су дана у Београду промовисали то издање. Са задовољством су, рекли су, прихватили позив да дођу у Ваљево.
Концертна сала Музичке школе била је испуњена осим прва два реда, која су резервисана за званице. Званица те вечери није било. Није било ни ТВ камера, ни новинара радио станица и портала. Само новинарка листа "Напред" и потписник ових редова.
А ови људи, овај догађај, заслужили су пријем у градској кући, Велику салу Дома културе, пажњу новинара. Сви ти, професионално остварени људи говорили су како им је велико задовољство да су део тако доброг фестивала и захваљивали граду и посленицима који су га одржали и унапредили.
А када дође неки кошаркашки клуб из Хрватске или Словеније дигне се пола Ваљева. Гости добију сву могућу пажњу. И то је лепо. Шта би тек било да дођу фудбалери из тих држава, па да одиграју утакмицу са овим нашима. Дигло би се цело Ваљево и околина. Јер народ воли спорт, па макар био осредњи или лош.
Међутим, потребно је да препознамо и истинске вредности културе и уметности. Тиме говоримо да смо дорасли, да разликујемо шта је шта и да поштујемо и оно што је тихо, ненаметљиво, а на чему почива дух, култура и наше трајање као цивилизованих бића.
Мијо Стојкановић
.